Држи воду док мајстори оду
Аутор: Дарко Дрндић, менаџер Саветодавног центра
Послови цивилне заштите на локалном нивоу
Стална конференција градова и општина*
ТКО ИЗГУБИ ДОБИТАК, ТАЈ ДОБИЈА ГУБИТАК (цитат Грунф, Алан Форд)
Систем заштите и спасавања у Републици Србији је прешао дуг пад од онога што је био некада као део укупног система заштите и спасавања у старој Југославији до онога шта је данас у Србији и другим бившим југословенским републикама. Наравно као и у многим другим случајевима, Словенија је изузетак, а посебно у овом сегменту. Наиме, у кратком рату ‘91. године, Словенија се управо ослонила на свој систем цивилне заштите која је чинила окосницу Територијалне одбране. Након рата, Територијална одбрана је постала полиција, нешто мало војска а цивилна заштита је постала оно што је одувек и требало да буде – цивилна. Србија и Хрватска су ишле другим путем. Само су се додатно милитаризовале постојеће полицијске снаге, војска се претворила у полицију, полиција у специјалне јединице, специјалне јединице измешале са добровољним јединицама… све неке јединице, па је и ред био за чисту јединицу. Након ратова, систем ванредне ситуације у мирнодопским условима, прво су биле у војној ингеренцији да би након тога прешле у полицијску. Наравно како то код нас обично бива, са ингеренцијом у полицију прелази и известан број кључних људи тако да се уз надлежност једноставно прелила и добра стара војна доктрина, осакаћена ратовима деведесетих. А цивилна заштита? Е па ње има у две верзије. Она која је професионална а има и она која није. Све у свему, зашто једноставно када може компликовано. Да не буде забуне, све изнад речено је само критика једног система за који и не морамо да кажемо да је лош. Довољно је рећи да свакако може да буде бољи. Напомињем да овде нема места критици храбрости и пожртвовању свих припадника професионалних јединица који у тешким условима са хроничним мањком средстава и других капацитета, свој посао и даље раде на највишем могућем нивоу.
Након 2014. године, када смо схватили да ствари баш и не штимају, било је неких громогласних покушаја да се Сектор за ванредне ситуације надлежан за реаговање у ванредној ситуацији, издвоји из МУП-а и постане посебан орган одговоран директно Влади. На жалост, тај предлог је за сада стављен Ad acta, без обзира на то што је он и рационалан, оперативан и логичан и што се лако може пресликати из многих добрих примера праксе. Ако ништа, остале су бенефиције радног стажа.
ЦИЈЕНА? ПРАВА СИТНИЦА (цитат Сер Оливер, Алан Форд)
Озбиљне земље Европе, а подсећам да ми као њен део у географском смислу, претендујемо да то постанемо и у смислу уређености, одавно су започеле са јачањем превентивних мера ради смањења ризика од елементарних и других непогода изазваних људским деловањем на природу.
У нашем случају, климатске промене су негде на дну приоритета државе Србије, што показује чињеница да смо тек недавно формирали министарство надлежно за послове заштите животне средине, а превенција и превентивне мере су нешто испод дна приоритета, што можемо видети по томе колико се заиста улаже како на локалном тако и на државном нивоу у пројекте који имају за резултата нешто што није видљиво.
И не само то, чак и да смо превентивним мерама спречили да се нешто деси, па замислите како оправдати да смо уложили новац у нешто а ништа се није десило! Па где је ту логика!?! Е па можда би требало питати Холанђане да нам објасне због чега они то улажу милијарде долара у систем брана који граде већ 50 година пошто се некада давно баш на том месту десила катастрофа. Ствар је једноставна. Рачуница каже да ће трговинским активностима које превентивним мерама умањују ризике од изгубљене добити, новац уложен у бране бити враћен и на крају донети вишеструку зараду.
“Deltaverken”: низ грађевинских пројеката на југозападу Холандије, као систем заштите велике површине земљишта око делте “Rhine-Meuse-Scheldt” од мора, проглашено за једно од седам чуда модерног света.
БОЉЕ НЕШТО ОД НЕЧЕГА, НЕГО НИШТА ОД НИЧЕГА (цитат Грунф, Алан Форд)
Јединице локалне самоуправе које су прва брана када до ванредне ситуације дође, тамо где се ванредна ситуација и дешава, немају ни људских ни финансијских капацитета. Неретко се и оне саме крију иза те две фразе, пошто је то понекада мање а понекада само више оправдано….
Међутим, и овде се систем лепо само заштитио, па по принципу ко ће коме него свој своме, није предвидео икакву одговорности за нечињење а камоли чињење, осим оне политичке.
А кога је још брига за то када сви играју за исти тим – свој! Како не би било ништа, добро је да се макар ради нешто. Све је више градова и општина које су препознале рад Сталне конференције градова и општина – Савеза градова и општина Србије као своје асоцијације која пружа подршку за примену законодавног оквира, нових решења, методологија, националне стратегије и међународних стандарда у области превенције у смањења ризика од елементарних непогода. Посебно је важно рећи да СКГО природно подржава сваки вид удруживања и умрежавања и размене добре праксе између градова и општина Србије али и наших искустава са европским, па је у том смислу, као механизам размене настала и СКГО Мрежа за управљање ризиком и ванредном ситуацијом.
АКО КАНИШ ПОБИЈЕДИТИ, НЕ СМИЈЕШ ИЗГУБИТИ (цитат Број 1, Алан Форд)
Град Краљево је уз подршку Канцеларије за управљање јавним улагањима Владе РС, СКГО и УНДП Србија, пре нешто више од годину дана, покренуо иницијативу за удруживање општина и градова у сливу Западне Мораве и то у односу на сталне претње и ризике од елементарних непогода на тој географској регији, односно појму Слив. Одмах након тога, уследила је и иницијатива за потписивање још једног протокола о сарадњи и то градова и општина на сливу реке Колубаре. У годину дана протоколарне сарадње, изабрани координатори градова и општина два наведена слива су се састајали, састанци су резултирали и добрим заједничким акцијама, нових 20 градова и општина Велике Мораве и Горњег Дунава-Банатски водотоци потписало је своја два протокола, побољшана је међусобна комуникација и укупна сарадња градова и општина унутар сливова и између сливова, АЛИ….. Карика која недостаје је оно што обично може да се нађе али тешком муком – финансије! У овом тренутку није могуће издвојити и управљати заједничким средствима за потребе остварење заједничког циља ма колико год то логично и рационално било. Стога, овај вид сарадње и његов живот тренутно зависе искључиво од ентузијазма и добре воље појединаца из градова и општина потписница протокола о сарадњи.
Уколико сада држава и државни органи који ову оригиналну идеју удруживања декларативно подржавају, дају снажну политичку подршку да поред географског појма, Слив постане и снажно функционално решење у превенцији и борби против последица елементарних непогода насталих услед климатских промена, што подразумева и заједничке финансије, бојим се да ће наше заморче брзо да умре и то од глади.
СКГО графички приказ могућих умрежавања градова и општина у 10 сливова и посебно Град Београд.
КАКО ЈЕ МОГУЋЕ!? БОГАТ САМ, А УТАПАМ СЕ! (на плажи за богате, Алан Форд)
Ово је крајњи моменат да напустимо стари систем рада познат под називом „Држи воду док мајстори оду“ (стара домаћа пословица), и да најзад схватимо да су мајстори одавно отишли, на нама је остало да држимо воду. Или ћемо се колективно подавити или ћемо се ипак одлучити да мењамо напукле цеви и старе вентиле. Као учесник у појединим догађајима у време и након поплава, стекао сам утисак да ћемо радије да мобилишемо снаге које ће више воде моћи да држе, па помало и да покупе оно што прелије, него што би смо мењали цеви. Можда смо као друштво навикли да нам се наређује, а можда нам само треба још времена да се освестимо и опаметимо. Како сада ствари стоје, делује ми да ће систем ипак мењати тек неке нове генерације.
ПРВО ХОПНИ ПА РЕЦИ СКОЧ (цитат Грунф, Алан Форд)
Озбиљност једне државе можемо да меримо и по њеној способности да више или мање, боље или лошије штити све своје ресурсе. Пре свега онај најважнији, људе а посебно своју будућност, децу. Примера ради, у Јапану, у цунамију ни једно једино дете које је у том тренутку било у вртићу или школи није настрадало јер је свако ко је био одговоран за њихову безбедност, знао шта тачно да ради и где да да их склони. Срећом па је тамо ипак било више до памети и свести једног организованог друштва а мање до „божије воље“ коју развијенија друштва зову и природне непогоде. Да немамо сличне примере овакве одговорности и свести баш са ових простора, али од пре само пар деценија уназад, било би претенциозно помињати једну од три најразвијеније земље света. Неке наше старије генерације, а тешко ми је да пређем преко чињенице да и ја спадам у те генерације, су биле управо на таквом нивоу општег стања свести када је у питању самозаштита и друштвена одговорност. Колико год то сада звучало чудно или смешно, то је био одраз једног времена изазова које је оно носило. Данас, када погледамо последице оне су и даље исте и односе се на наше здравље, живот и имовину. Разлика је само у нешто другачијем избору изазова.
МАЛА ЦИВИЛНА ЗАШТИТА (Здравко Максимовић, ГУ Краљево)
Драга публико, да би наше садашње млађе али пре свега будуће генерације биле спремне као оне старије некада, није довољно само препознати значај ове теме, већ је неопходно одмах започети озбиљну борбу за отпорнију заједницу, за почетак увођењем цивилне заштите и заштите друштва у наш образовни систем, ма како год то именовали модерним језиком.
Мени се допада „Мала цивилна заштита“ пошто она пре или касније порасте и постаје велика. Наш заједнички циљ не би смео да буде грађење романсиране слике једног уређеног друштва, већ његово стварање на основама визије онога што реално можемо и желимо да будемо, али имајући притом у виду где се заиста тренутно налазимо. То је шанса за нашу децу коју ми не смемо пропустити. У супротном, неће остати никога ни воду да држи.
*Ставови изречени у тексту су ставови аутора, а не нужно организације из које долази