Drži vodu dok majstori odu

Autor: Darko Drndić, menadžer Savetodavnog centra
Poslovi civilne zaštite na lokalnom nivou
Stalna konferencija gradova i opština*

 

TKO IZGUBI DOBITAK, TAJ DOBIJA GUBITAK (citat Grunf, Alan Ford)

Sistem zaštite i spasavanja u Republici Srbiji je prešao dug pad od onoga što je bio nekada kao deo ukupnog sistema zaštite i spasavanja u staroj Jugoslaviji do onoga šta je danas u Srbiji i drugim bivšim jugoslovenskim republikama. Naravno kao i u mnogim drugim slučajevima, Slovenija je izuzetak, a posebno u ovom segmentu. Naime, u kratkom ratu ‘91. godine, Slovenija se upravo oslonila na svoj sistem civilne zaštite koja je činila okosnicu Teritorijalne odbrane. Nakon rata, Teritorijalna odbrana je postala policija, nešto malo vojska a civilna zaštita je postala ono što je oduvek i trebalo da bude – civilna. Srbija i Hrvatska su išle drugim putem. Samo su se dodatno militarizovale postojeće policijske snage, vojska se pretvorila u policiju, policija u specijalne jedinice, specijalne jedinice izmešale sa dobrovoljnim jedinicama… sve neke jedinice, pa je i red bio za čistu jedinicu. Nakon ratova, sistem vanredne situacije u mirnodopskim uslovima, prvo su bile u vojnoj ingerenciji da bi nakon toga prešle u policijsku. Naravno kako to kod nas obično biva, sa ingerencijom u policiju prelazi i izvestan broj ključnih ljudi tako da se uz nadležnost jednostavno prelila i dobra stara vojna doktrina, osakaćena ratovima devedesetih. A civilna zaštita? E pa nje ima u dve verzije. Ona koja je profesionalna a ima i ona koja nije. Sve u svemu, zašto jednostavno kada može komplikovano. Da ne bude zabune, sve iznad rečeno je samo kritika jednog sistema za koji i ne moramo da kažemo da je loš. Dovoljno je reći da svakako može da bude bolji. Napominjem da ovde nema mesta kritici hrabrosti i požrtvovanju svih pripadnika profesionalnih jedinica koji u teškim uslovima sa hroničnim manjkom sredstava i drugih kapaciteta, svoj posao i dalje rade na najvišem mogućem nivou.
Nakon 2014. godine, kada smo shvatili da stvari baš i ne štimaju, bilo je nekih gromoglasnih pokušaja da se Sektor za vanredne situacije nadležan za reagovanje u vanrednoj situaciji, izdvoji iz MUP-a i postane poseban organ odgovoran direktno Vladi. Na žalost, taj predlog je za sada stavljen Ad acta, bez obzira na to što je on i racionalan, operativan i logičan i što se lako može preslikati iz mnogih dobrih primera prakse. Ako ništa, ostale su beneficije radnog staža.

CIJENA? PRAVA SITNICA (citat Ser Oliver, Alan Ford)

Ozbiljne zemlje Evrope, a podsećam da mi kao njen deo u geografskom smislu, pretendujemo da to postanemo i u smislu uređenosti, odavno su započele sa jačanjem preventivnih mera radi smanjenja rizika od elementarnih i drugih nepogoda izazvanih ljudskim delovanjem na prirodu.

U našem slučaju, klimatske promene su negde na dnu prioriteta države Srbije, što pokazuje činjenica da smo tek nedavno formirali ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine, a prevencija i preventivne mere su nešto ispod dna prioriteta, što možemo videti po tome koliko se zaista ulaže kako na lokalnom tako i na državnom nivou u projekte koji imaju za rezultata nešto što nije vidljivo.

I ne samo to, čak i da smo preventivnim merama sprečili da se nešto desi, pa zamislite kako opravdati da smo uložili novac u nešto a ništa se nije desilo! Pa gde je tu logika!?! E pa možda bi trebalo pitati Holanđane da nam objasne zbog čega oni to ulažu milijarde dolara u sistem brana koji grade već 50 godina pošto se nekada davno baš na tom mestu desila katastrofa. Stvar je jednostavna. Računica kaže da će trgovinskim aktivnostima koje preventivnim merama umanjuju rizike od izgubljene dobiti, novac uložen u brane biti vraćen i na kraju doneti višestruku zaradu.

„Deltaverken“: niz građevinskih projekata na jugozapadu Holandije, kao sistem zaštite velike površine zemljišta oko delte „Rhine-Meuse-Scheldt“ od mora, proglašeno za jedno od sedam čuda modernog sveta.

 

BOLJE NEŠTO OD NEČEGA, NEGO NIŠTA OD NIČEGA (citat Grunf, Alan Ford)

Jedinice lokalne samouprave koje su prva brana kada do vanredne situacije dođe, tamo gde se vanredna situacija i dešava, nemaju ni ljudskih ni finansijskih kapaciteta. Neretko se i one same kriju iza te dve fraze, pošto je to ponekada manje a ponekada samo više opravdano….

Međutim, i ovde se sistem lepo samo zaštitio, pa po principu ko će kome nego svoj svome, nije predvideo ikakvu odgovornosti za nečinjenje a kamoli činjenje, osim one političke.

A koga je još briga za to kada svi igraju za isti tim – svoj! Kako ne bi bilo ništa, dobro je da se makar radi nešto. Sve je više gradova i opština koje su prepoznale rad Stalne konferencije gradova i opština – Saveza gradova i opština Srbije kao svoje asocijacije koja pruža podršku za primenu zakonodavnog okvira, novih rešenja, metodologija, nacionalne strategije i međunarodnih standarda u oblasti prevencije u smanjenja rizika od elementarnih nepogoda. Posebno je važno reći da SKGO prirodno podržava svaki vid udruživanja i umrežavanja i razmene dobre prakse između gradova i opština Srbije ali i naših iskustava sa evropskim, pa je u tom smislu, kao mehanizam razmene nastala i SKGO Mreža za upravljanje rizikom i vanrednom situacijom.

AKO KANIŠ POBIJEDITI, NE SMIJEŠ IZGUBITI (citat Broj 1, Alan Ford)

Grad Kraljevo je uz podršku Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima Vlade RS, SKGO i UNDP Srbija, pre nešto više od godinu dana, pokrenuo inicijativu za udruživanje opština i gradova u slivu Zapadne Morave i to u odnosu na stalne pretnje i rizike od elementarnih nepogoda na toj geografskoj regiji, odnosno pojmu Sliv. Odmah nakon toga, usledila je i inicijativa za potpisivanje još jednog protokola o saradnji i to gradova i opština na slivu reke Kolubare. U godinu dana protokolarne saradnje, izabrani koordinatori gradova i opština dva navedena sliva su se sastajali, sastanci su rezultirali i dobrim zajedničkim akcijama, novih 20 gradova i opština Velike Morave i Gornjeg Dunava-Banatski vodotoci potpisalo je svoja dva protokola, poboljšana je međusobna komunikacija i ukupna saradnja gradova i opština unutar slivova i između slivova, ALI….. Karika koja nedostaje je ono što obično može da se nađe ali teškom mukom – finansije! U ovom trenutku nije moguće izdvojiti i upravljati zajedničkim sredstvima za potrebe ostvarenje zajedničkog cilja ma koliko god to logično i racionalno bilo. Stoga, ovaj vid saradnje i njegov život trenutno zavise isključivo od entuzijazma i dobre volje pojedinaca iz gradova i opština potpisnica protokola o saradnji.

Ukoliko sada država i državni organi koji ovu originalnu ideju udruživanja deklarativno podržavaju, daju snažnu političku podršku da pored geografskog pojma, Sliv postane i snažno funkcionalno rešenje u prevenciji i borbi protiv posledica elementarnih nepogoda nastalih usled klimatskih promena, što podrazumeva i zajedničke finansije, bojim se da će naše zamorče brzo da umre i to od gladi.

SKGO grafički prikaz mogućih umrežavanja gradova i opština u 10 slivova i posebno Grad Beograd.

 

KAKO JE MOGUĆE!? BOGAT SAM, A UTAPAM SE! (na plaži za bogate, Alan Ford)

Ovo je krajnji momenat da napustimo stari sistem rada poznat pod nazivom „Drži vodu dok majstori odu“ (stara domaća poslovica), i da najzad shvatimo da su majstori odavno otišli, na nama je ostalo da držimo vodu. Ili ćemo se kolektivno podaviti ili ćemo se ipak odlučiti da menjamo napukle cevi i stare ventile. Kao učesnik u pojedinim događajima u vreme i nakon poplava, stekao sam utisak da ćemo radije da mobilišemo snage koje će više vode moći da drže, pa pomalo i da pokupe ono što prelije, nego što bi smo menjali cevi. Možda smo kao društvo navikli da nam se naređuje, a možda nam samo treba još vremena da se osvestimo i opametimo. Kako sada stvari stoje, deluje mi da će sistem ipak menjati tek neke nove generacije.

PRVO HOPNI PA RECI SKOČ (citat Grunf, Alan Ford)

Ozbiljnost jedne države možemo da merimo i po njenoj sposobnosti da više ili manje, bolje ili lošije štiti sve svoje resurse. Pre svega onaj najvažniji, ljude a posebno svoju budućnost, decu. Primera radi, u Japanu, u cunamiju ni jedno jedino dete koje je u tom trenutku bilo u vrtiću ili školi nije nastradalo jer je svako ko je bio odgovoran za njihovu bezbednost, znao šta tačno da radi i gde da da ih skloni. Srećom pa je tamo ipak bilo više do pameti i svesti jednog organizovanog društva a manje do „božije volje“ koju razvijenija društva zovu i prirodne nepogode. Da nemamo slične primere ovakve odgovornosti i svesti baš sa ovih prostora, ali od pre samo par decenija unazad, bilo bi pretenciozno pominjati jednu od tri najrazvijenije zemlje sveta. Neke naše starije generacije, a teško mi je da pređem preko činjenice da i ja spadam u te generacije, su bile upravo na takvom nivou opšteg stanja svesti kada je u pitanju samozaštita i društvena odgovornost. Koliko god to sada zvučalo čudno ili smešno, to je bio odraz jednog vremena izazova koje je ono nosilo. Danas, kada pogledamo posledice one su i dalje iste i odnose se na naše zdravlje, život i imovinu. Razlika je samo u nešto drugačijem izboru izazova.

MALA CIVILNA ZAŠTITA (Zdravko Maksimović, GU Kraljevo)

Draga publiko, da bi naše sadašnje mlađe ali pre svega buduće generacije bile spremne kao one starije nekada, nije dovoljno samo prepoznati značaj ove teme, već je neophodno odmah započeti ozbiljnu borbu za otporniju zajednicu, za početak uvođenjem civilne zaštite i zaštite društva u naš obrazovni sistem, ma kako god to imenovali modernim jezikom.

Meni se dopada „Mala civilna zaštita“ pošto ona pre ili kasnije poraste i postaje velika. Naš zajednički cilj ne bi smeo da bude građenje romansirane slike jednog uređenog društva, već njegovo stvaranje na osnovama vizije onoga što realno možemo i želimo da budemo, ali imajući pritom u vidu gde se zaista trenutno nalazimo. To je šansa za našu decu koju mi ne smemo propustiti. U suprotnom, neće ostati nikoga ni vodu da drži.

*Stavovi izrečeni u tekstu su stavovi autora, a ne nužno organizacije iz koje dolazi