Могућности и обавезе Народне скупштине у спровођењу међународних обавеза у области животне средине

Ауторке: Милка Гвозденовић и Тања Петровић

 

Иако је деценијама рађено на промоцији очувања животне средине и подстицању сарадње међу државама, једна година је остала забележене као историјска – 1992, када је свест о изазовима заштите животне средине постала универзална.

Са Светског самита о Земљи, који је одржан у Рио де Женеиру те 1992. године, потичу три веома битна међународна споразума, такозване „Рио Конвенције“:

  • Конвенција о биолошкој разноврсности
  • Оквирна конвенција Уједињених нација о промени климе
  • Конвенција Уједињених нација о борби против дезертификације у земљама са тешком сушом и/или дезертификацијом

log-cbdLogo-UN-Famework-Convention-on-Climate-Change1CqWssRp

 

Конвенције и Народна скупштина Републике Србије

Највећи број споразума у области животне средине, у којима је Република Србија „Страна“ потписница, су мултилатерални јер укључују три и више држава. Неке конвенције су „самосталне“ јер имају све обавезе, препоруке и захтеве дефинисане у тексту док су неке „оквирне“ јер дају широк оквир заједничког деловања који се на даље развија и регулише протоколима. Многе конвенције садрже и додатке и прилоге који могу, на захтев Стране, да се допуњавају или мењају. Циљеви који се постављају у конвенцијама захтевају често и промене постојећих закона на националном нивоу.

Обавезе и могућности Народне скупштине у припреми, усвајању и спровођењу мултилатералних споразума у области животне средине су бројне.

Најчешће се улога народних посланика види у процесу ратификације и праћења спровођења, док се често превиђа рад у фазама пред-преговора и преговора.

А управо су фазе пред-преговора (када се ради процена потреба и утицаја конвенције на националном нивоу, када се анализира постојеће законодавство и формирају делегације за преговоре), и преговора на међународним конференцијама кључне за постављање добре основе за примену споразума на националном нивоу. У овим „припремним фазама“ битна је сарадња Министарства за заштиту животне средине и стручних институција са Скупштином.

Потписивањем неке конвенције држава се обавезује да ту Конвенцију ратификује и народни посланици усвајају Закон о ратификацији Конвенције

Закон о ратификацији садржи изворни текст конвенције на енглеском језику као и превод на српски језик, што даје могућност народним посланицима да се упознају са начелима, циљевима, терминима и обавезама који су постављени у оквиру конвенције. Већина конвенција садрже велики број стручних и научних термина, који се након ратификације преносе у домаће законодавство и политике животне средине, односно улазе у употребу.

Обзиром да се мултилатералним споразумима у области животне средине покривају веома важне и осетљиве теме попут генетски модификованих организама, коришћења природних ресурса и поделе користи од њиховог коришћења, емисија и загађења, употребе нових технологија, људског здравља, изворе енергије и слично, врло је значајно добро познавање конвенција.

Како заштита животне средине кроз сарадњу са другим државама не би постала терет грађанима Србије (у смислу стандарда заштите животне средине који су недостижни, или превелика финансијска обавеза), од суштинске важности је и разумевање механизама функционисања конвенција: где и како се формира Секретаријат конвеције (који координише функционисање конвенције, сазива састанке, организује обуке и слично), ко су националне контакт тачке (фоцал поинтс), колики је финансијски допринос Србије финансирању одређене конвенције, на који начин се решавају спорови међу Странама споразума, и на крају, како се конвенција отказује.

 

 

Шта након усвајања Конвенције?

Када се ради о оквирним конвенцијама, законодавни процес у Народној скупштини се не завршава усвајањем Закона о ратификацији. Често се, током конференција земаља потписиница конвенције, усвајају нови протоколи или споразуми који су обавезујући за Стране и које Народна скупштина треба да потврди. Садржај протокола или споразума се дуго преговара и у дефинисању учествују представници свих земаља потписница конвенције. На пример, потврђивањем споразума из Париза, који је настао у оквиру Оквирне конвенције Уједињених нација о промени климе, Србија се обавезује на: „Ограничење раста просечне глобалне температуре значајно испод 2°Ц у односу на прединдустријски ниво и наставак напора да се ограничи раст температуре до 1,5°Ц у односу на прединдустријски ниво, увиђајући да би то значајно смањило ризике и утицаје климатских промена; Повећање способности прилагођавања на негативне утицаје и јачање отпорности на климатске промене и развој праћен ниским емисијама гасова са ефектом стаклене баште, на начин који не угрожава производњу хране.”

Мере спровођења мултилатералних споразума у области животне средине укључују усвајање нових политика, закона, развој институционалног оквира, проширивање сарадње, па је јасно да је улога Народне скупштине веома битна и у процесу спровођења.

Праћењем извештаја о раду ресорног министартсва и Владе, са посебним освртом на активности које су спроведене у оквиру међународне сарадње и међународних споразума, Народна скупштина, односно, посланици остварују и врло важну улогу посматрача примене конвенција/протокола/специфичних споразума.

Такође, приликом израде периодичних извештаја о спровођењу одређене конвенције (које надлежно министарство предаје секретаријату конвенције) народни посланици могу бити укључени у процес израде и формулисања стања.

Додатна могућност за праћење примене мултилатералних споразума су и Конференције страна (ЦОП – Цонференце оф тхе Партиес) које се у оквиру сваке конвенције периодично организују. Осим званичног дела ЦОП-а на коме се разматра спровођење конвенције у земљама потписницама, диксутују проблеми, предлажу решења и ради на планирању, организују се и пропратни догађаји на којима се представљају нови трендови у заштити животне средине, успешни пројекти, регионалне иницијативе и слично.

 

 

Бројни и комплексни мултилатерални споразуми

Проблеми животне средине су огромни па су и међународни споразуми који покривају ову област бројни. Република Србија је ратификовала све три Рио конвенције усвајањем Закона о потврђивању Конвенције Уједињених нација о борби против дезертификације у земљама са тешком сушом и/или дезертификацијом, посебно у Африци (Сл. Гласник РС Међународни уговори, бр. 102/07), Закона о потврђивању Оквирне конвенције уједињених нација о промени климе, са Анексима (Сл. лист СРЈ – Међународни уговори, бр. 2/97) и Закона о потврђивању Конвенције о биолошкој разноврсности (Службени лист СРЈ – Међународни уговори, бр. 11/2001).

Тиме се Србија обавезала, да у сарадњи са другим државама, укључујући све кључне актере на националмом нивоу ради на очувању биолошке разноврсности, одрживом коришћењу њених компоненти и поштеној и праведној подела користи које проистичу из коришћења генетичких ресурса, између осталог одговарајућим приступом генетичким ресурсима и одговарајућим трансфером релевантних технологија, узимајући у обзир сва права на ове ресурсе и технологије, и одговарајућим финансирањем.

У области климатских промена крајњи циљ Конвенције и свих с њом повезаних правних инструмената које може усвојити Конференција Страна је да се, у складу са релевантним одредбама ове Конвенције, постигне стабилизација концентрација гасова стаклене баште у атмосфери на нивоу који би спречавао опасне антропогене утицаје на климатски систем. Такав ниво требало би да се постигне у временском периоду који би омогућио екосистемима да се природно прилагоде промени климе, који би обезбедио да не буде угрожена производња хране и омогућио даљи стабилан економски развој.

Осим такозваних Рио конвенција Србија је ратификовала преко 20 других конвенција и протокола у области животне средине, попут:

  • Конвенције о мочварама које су од међународног значаја посебно као пребивалиште птица мочварица
  • Конвенција о сарадњи за заштиту и одрживо коришћење реке Дунав
    Оквирне конвенције о заштити и одрживом развоју Карпата
  • Конвенције о очувању миграторних врста дивљих животиња
  • Конвенције о међународном промету угрожених врста дивље фауне и флоре
  • Конвенције о процени утицаја на животну средину у прекограничном контексту
  • Монтреалски протокол о супстанцијама које оштећују озонски омотач
  • Конвенције о доступности информација, учешћу јавности у доношењу одлука и праву на правну заштиту у питањима животне средине – Архуска конвенција

Очигледна је сложеност глобалног система заштите животне средине и потреба да се сарадња на спровођењу мултилатералних споразума појача. Народна скупштина Србије поседује капацитете за мониторинг спровођења, али и за заговарање бољег финансирања заштите животне средине и јачања међународне сарадње.

Програми Уједињених нација у Србији, попут УНЕП и УНДП, као и организације цивилног друштва су веома битна спона између глобалних процеса и народних посланика у области животне средине.