Upravljanje otpadnim vodama u Srbiji
Redovni prof. Božo Dalmacija sa Departmana za hemiju, Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Novom Sadu održao je predavanje o Upravljanju otpadnim vodama u Srbiji za članove Zelene poslaničke grupe. Iako u javnosti postoji percepcija da je Srbija bogata vodama, stanje na terenu pokazuje drugačije, odnosno da voda koja je prisutna u Srbiji ne predstavlja vodeni resurs koji nastaje na samoj teritoriji već da oko 90% vode u Srbiji dolazi sa strane kroz druge vode (u ovom slučaju uglavnom reke). Prosečne godišnje padavine u Srbiji su 734l/m2, što je malo iznad evropskog proseka.
Integralno upravljanje vodama je složen proces raspodele ograničenih resursa između različitih korisnika, a obuhvata: zaštitu kvaliteta voda, upravljanje kvalitetom voda i kontrolu kvaliteta voda. Prvo biološko tretiranje otpadnih voda počelo je krajem 19. veka i dodatno se usavršavalo. Koliko se u Srbiji o otpadnim vodama malo vodi računa govori podatak da se otpadne vode sa stočnih farmi u velikom broju razvijenih zemalja obično ponovo vraćanju na njihe, odnosno koriste za navodnjavanje, dok to u Srbiji nije slučaj (ove vode se uglavnom ispuštaju u vodotokove i to nažalost uglavnom netretirane dovodeći do dodatnih šteta po životnu sredinu). Zamiljivo je npr. da grad Pariz uz postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda ima i posebno postrojenje za prečišćavanje atmosferskih voda (kišnice) koja se dalje koristi. Osim zagađenja voda u samoj Srbiji, zagađivanje i dolazi u Srbiju i to prvenstveno iz Tamiša i Begeja.
Nažalost u Srbiji ima malo izgrađene kanalizacione mreže, a kada se govori o priključenosti na kanalizacionu mrežu ona u gradskim sredinama iznosi 75%, dok je u seoskim samo 9% priključeno na mrežu. Od postojećih postrojenja za tretman otpadnih voda, trenutno radi samo 50%, a od toga se prečišćava samo 7,6% otpadnih voda.
Važno je napomenuti da se i u samoj Evropskoj uniji propisi iz oblasti upravaljanja otpadnim vodama stalno unapređuju i da će se u procesu pregovora odnositi i na Srbiju, pa je tako novina da se tretman otpadnih voda mora raditi na mestu nastanka što za sada u Srbiji, uglavnom nije slučaj.
Rad sa građanima i edukacija je izuzetno značajna jer bi se na taj način smanjio procenat nus proizvoda koji završavaju u kanalizaciji, a trebalo bi da se tretiraju na drugi način. Najočigledniji primer su otpadna ulja iz restorana koja nažalost u velikom broju slučajeva završavaju u kanalizaciji umesto da se od njih pravi biodizel. Takođe, otpadni mulj koji u Srbiji uglavnom završava na deponiji, što nije u skladu sa odgovarajućim EU direktivam trebalo bi da se koristi tako da se iz njega prvo tretmanom dobije energija, a ostatak da se koristi kao đubrivo na njivama ili u šumama.
Ipak, u Srbiji najveći problem u sistemu upravljanja otpadnim vodama predstavlja nedostatak merenja. Dodatni problem predstavlja i činjenica da je poslednji pravilnik za pijaću vodu izdat 1998. godine.
Sa druge strane takođe je tačno da lokalne samouprave nemaju kapacitet za praćenje graničnih vrenosti i emisija, te je značajno dodatno motivisati i uključiti osoblje u obuke o smanjenju zagađenja. Primetan je problem nedostatka inspektora, i to posebno inspektora obrazovanih (obučenih) za ovu problematiku. Takođe, ukidanjem Agencije o hemikalijama 2012. godina koja je između ostalog trebalo da pravi katastar zagađivača, a u skladu sa Zakonom o hemikalijama, veliki deo stručnjaka za ovu specifičnu oblast je otišao i postavlja se pitanje praćenja vrednosti zagađujućih hemikalija.
Dodatno, prof. Dalmacija je za biblioteku Narodne skupštine kako bi bile dostupne svim narodnim poslanicima doneo po dva primerka sledećih publikacija:
- Zagađivanje voda, autori: docent dr Dragana Tomašević-Pilipović, docent dr Milena Dalmacija, profesor dr Božo Dalmacija, profesor dr Jasmina Agbaba, vanredni profesor dr Jelena Tričković i docent dr Svetlana Ugarčina Perović, izdavač Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno-matematičnog fakluteta, Departman za hemiju, biohemiju i zaštitu životne sredine
- Kontrola kvaliteta vode za piće od izvorišta do potrošača, urednici: vanredni profesor dr Milena Bečelić-Tomin i redovni profesor dr Božo Dalmacija