Održivim turizmom do zaštite prirode
SPOZNAJMO NAŠE OKRUŽENJE KAKO BI GA SAČUVALI I VALORIZOVALI
Stalno slušamo o neiskorišćenim potencijalima naše zemlje privrednim, poljoprivrednim, turističkim… Mislimo da je naša zemlja najplodnija, najlepša, priroda očuvana ali mi, nažalost, nismo sposobni da to iskoristimo. Ipak, pitanje je da li je sve baš tako odnosno da li smo baš uvek realni i dovoljno svesni. Činjenica je da ne poznajemo dovoljno svoju zemlju, da je naša predstava turizma uglavnom pogrešna, a takođe ni nivo ekološke svesti nije na zavidnom nivou. Moramo se upoznati se sa našim prirodnim dobrima, moramo naučiti nešto o njima, ako je moguće uporediti ih sa istim ili sličnim u okruženju kako bih zaštitili, unapredili i valorizovali. Potrebno je da svi shvatimo da zaštita prirode nije ograničenje već šansa, koju treba iskoristiti na pravi način. Nekada nije potrebno „izmišljati toplu vodu“ već primeniti tuđa iskustva, bilo negativna bilo pozitivna u našem okruženju.
TURIZAM JE POTREBA
Turizam je globalni proces koji se temelji na socijalnim i ekonomskim ljudskim slobodama. Međutim, više nego ikad danas je turizam potreba. Činjenica je da danas turizam sve više voli ljudski kontakt sa prirodom, njenim kompletnim iskustvom i da će se u budućnosti zasnivati na ovome.
TURIZAM I PROSTOR
Posebno mesto u razvoju turizma i turističkim kretanjima zauzima prostor. I ova veza je vrlo delikatna. Aktivnosti turista, kao uopšte ljudske aktivnosti, se odvijaju u prostoru i na štetu prostora, a istovremeno iziskuju njegov visok kvalitet. Zato se turizam, pre ostalih sektora privrede, suočio sa neracionalnom i štetnom upotrebom prostora, jer je prostor esencija turističkog proizvoda i bez kvalitetnog prostora nema turizma.
Dakle, moramo biti svesni da turizam sa sobom nosi opasnost od samodestrukcije odnosno uništavanja sopstvene baze, a to je upravo prirodno okruženje. Na taj način može postati negacija samog sebe. Zbog toga turizam mora i može da osigura zaštitu prirode i čitavog područja za sopstveni razvoj i aktivnosti, jer će ih u protivnom uništiti.
Zato su odrednice održivog turizma, koji treba da teži skladnom ekonomskom razvoju, u planiranju upotrebe prostora u granicama minimalnog i maksimalnog prihvatnog potencijala.
Pojam prihvatnog kapaciteta definiše se kao “maksimalan broj turističkih korisnika koji istovremeno posećuju turističko mesto bez neprihvatljivih poremećaja fizičkog, ekonomskog i socio-kulturnog okruženja, kao i bez neprihvatljivog smanjenja kvaliteta zadovoljstva posetilaca“. (UNEP, UNWTO, 2005.).
ODRŽIV, EKOLOŠKI ILI ODGOVORAN TURIZAM
Po definiciji Svetske turističke organizacije održivi turizam podrazumeva optimalno korišćenje resursa koji čine konstitutivni element turističkog razvoja, pri čemu se ne narušavaju ključni elementi ekoloških procesa i pomaže se zaštiti prirodne baštine i biodiverziteta. Kako bi održivi turizam mogao u potpunosti da se realizuje, ciljevi koji moraju biti ispunjeni su: lokalni prosperitet, ekonomski napredak, obezbeđenje kvalitetne radne snage, socijalna jednakost, zadovoljstvo posetilaca, lokalna kontrola, dobrobit lokalnih zajednica, unapređenje kulturne baštine, obezbeđenje fizičkog integriteta, zaštita biodiverziteta, efikasna upotreba resursa i očuvanje svih elemenata životne sredine (UNEP, UNWTO, 2005.).
Ekoturizam kao oblik održivog turizma postaje veoma popularan i poprima svetske razmere. Sve njegove aktivnosti odvijaju se u dobro očuvanim i atraktivnim prirodnim područjima. Ima izraženu edukativnu komponentu i značajan je u smislu izgradnje ekološke svesti i kod lokalnog stanovništva, ali i kod turista.
Šta zapravo znači biti odgovoran turista? Odgovorni turista nije samo običan posmatrač prirodnih dobara, već je ekološki orijentisan, aktivan učesnik u njihovom očuvanju i zaštiti. Glavni zadatak odgovornog turizma jeste minimiziranje negativnih privrednih, ekoloških i društvenih uticaja, uz povećanje privredne koristi za lokalno stanovništvo.
Od suštinske važnosti kada je u pitanju turizam u zaštićenim područjima je to da ne ugrožava vrednosti biodiverziteta, već da podstiče njegovu zaštitu.
A GDE SMO TU MI?
U Srbiji stepen razvoja ekoturizma nije na zavidnom nivou. Razlozi za to su nedovoljno razvijeni centri ekoturizma, kao i nedostatak prave kampanje za podizanje svesti kod ljudi o ekoturizmu. Pitanje je koliko je kultura odlaska u prirodu razvijena u našem regionu, naravno ako izuzmemo Sloveniju.
Možda je prejako reći da ne volimo boravak prirodu ali je sigurno ne vidimo kao atrakciju u dovoljnoj meri. Naša prošlost je takva da je neko od naših bližih predaka „pobegao“ sa sela odnosno sa neke planine i zašto bi se mi sada tamo vraćali kao turisti. I ovde u stvari dolazimo na problem i ponude i potražnje. Oni koji nude usluge ne vide ovde priliku za zaradu, a sa druge strane ni tražnja nije izražena.
Ljudi i dalje ne razumeju nečiju potrebu da šeta ili “ne daj Bože” trči ili vozi bicikl po planini, ali počinju da blagonaklono gledaju na to jer im te aktivnosti obezbeđuju goste. Pamtim izjave ljudi koji se „ozbiljno“ bave turizmom “Vidi ove budale došli da šetaju po šumi“. Možda oni i dalje ne shvataju ovakve potrebe, ali ne samo da ih ne komentarišu već se sada žale da staze nisu dobro obeležene, da ima smeća i slično. To je značajan pomak. Mnogi i dalje nisu svesni zašto su neke radnje štetne, ali počinju da se trude da ih isprave jer im to dovodi goste.
Nažalost, u našem okruženju se zaštita prirode doživljava kao faktor koji ograničava razvoj turizma, jer se sam pojam turizma shvata pogrešno. U glavama naših ljudi turizam su hoteli i veliki turistički kompleksi, bogat noćni život, veštački stvorene atrakcije i slično, a zaštićena priroda bi trebalo da bude sve samo ne to. Zato je ključ u edukaciji i zaštitara i lokalnog stanovništva, davalaca usluga i posetilaca. Svako nosi deo odgovornosti. Ipak, sve više ljudi pruža različite usluge turistima i oni uglavnom razumeju šta privlači posetioce, šta žele i da je osnova svega očuvana priroda. Onda kada ljudi osete direktnu korist od zaštićene prirode stavovi i navike se brzo menjaju.
ZAŠTITA PRIRODE U SRBIJI
Površina zaštićenih područja trenutno iznosi 678.237 ha, odnosno 7,66% teritorije Srbije. Pod zaštitom se nalazi 471 zaštićeno područje (ZZPS):
- 5 nacionalnih parkova,
- 18 parkova prirode,
- 21 predeo izuzetnih odlika,
- 70 rezervata prirode,
- 6 zaštićenih staništa,
- 315 spomenika prirode,
- 36 područja od kulturnog i istorijskog značaja,
- 1784 strogo zaštićenih divljih vrsta i
- 860 zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva.
PRIMER NP TARA
Na primeru posmatranja medveda u Nacionalnom parku Tara, koji još uvek nije dostigao svoj puni kapacitet, možemo videti pozitivan primer promene stavova u korist zaštite prirode. Lokalno stanovništvo je decenijama imalo negativan stan prema zaštiti medveda, međutim, kada su počele ture posmatranja medveda situacija je počela da se menja. Ne svest ljudi se sigurno nije promenila još uvek u dovoljnoj meri, ali su počeli da osećaju ekonomske benefite prisustva ovakve vrste u njihovom okruženju. Tačno je da direktan prihod od ove aktivnosti ubira Nacionalni park Tara. Ali neki turisti dolaze na Taru samo zbog toga, a pored toga negde moraju da spavaju, jedu lokalnu hranu, kupuju suvenire, koriste lokalni prevoz, i druge kulturno-rekreativne usluge. Lokalne agencije nude višednevne aranžmane koji pored posmatranja medveda uključuju i različite aktivnosti koje pruža lokalno stanovništvo.
PRIMERI IZ INOSTRANSTVA
Ne treba ići daleko da bi našli pozitivne primere za ovu priču. Slovenija je sama po sebi primer koji treba slediti. A ako treba da izdvojim jedan konkretan za mene je to Krajinski park Logarska dolina gde je lokalno stanovništvo uzelo stvar u svoje ruke. Kako bi postigli najbolje rezultate u zaštiti i valorizaciji prostora organizovali su se kao deoničari i preuzeli upravljanje parkom od opštine. Posle 30 godina možemo reći da nisu pogrešili.
DA TURIZAM I TURISTI MOGU DA POMOGNU OČUVANJU PRIRODE
Jako je bitno da turista svojim kretanjem kroz zaštićene oblasti ne naruši prvobitno stanje životne sredine i da za sobom „ne ostavi ništa osim tragova stopala“. Kupovinom lokalnih proizvoda i usluga doprinosimo ekonomskoj dobrobiti lokalne zajednice. Takođe, od izuzetnog značaja je poštovanje običaja i tradicije lokalnih zajednica i bliže upoznavanje sa istim.
Turizam mora biti nosilac aktivne zaštite životne sredine, promoter prirodnih lepota i atributa životne sredine, njenih duhovnih i materijalnih vrednosti. Komplementarnost turizma i zaštite prirode mora se manifestovati u konceptu aktivne zaštite prirode za potrebe turista, ali i u zaštiti prirode od turista.
Uloga upravljača i medija je da posetioci zaštićenih područja stignu u njih informisani o problemima zaštite i da odu iz njih kao ambasadori odgovornog korišćenja i zaštite prirode. Dakle, ključ je u edukaciji i adekvatnoj prezentaciji vrednosti, odnosno svi u lancu usluga na nekoj destinaciji ovog tipa treba da temelje svoje poslovanje na zaštićenoj prirodi i prezentaciji i očuvanju vrednosti koje ih okružuju.
TURIZAM U VREME KOVIDA
Turisti sve više preferiraju lokalna putovanja. Kovid je samo ubrzao ovu tranziciju turističkih destinacija, a pravi razlozi leže u jačanju ekološke svesti putnika i stavu da su personalizovana putovanja atraktivnija. Kao najbitniji faktor u izboru destinacije stavljeni su bezbednosni razlozi, dok je sa druge strane glavni razlog putovanja aktivni turizam. Prema stručnjacima, ove promene će ostati na snazi i u „post Kovid eri“.
Dakle, očekuje nas jačanje individualnih personalizovanih putovanja, putovanja manjih grupa za razliku od velikih masovnih putovanja u standardnim paket aranžmanima. Putovaće se više lokalno, regionalno, kontinentalno, manje međunarodno i interkontinentalno. Putovanja će biti sve aktivnija, avanturistička. Svi u lancu turističke ponude moraće se prilagoditi ovim trendovima, od prevoznika do ugostitelja, pružalaca usluga… Zaštićena priroda dolazi na glavnu scenu kada su putovanja u pitanju, a na svima nama je da se izborimo da to pomogne život lokalnih zajednica i ojača zaštitu prirode.
TURIZAM NE TREBA DA BUDE CILJ VEĆ SREDSTVO ZA POSTIZANJE CILJA
Kada postoji pravni okvir za zaštitu određenih prirodnih dobara i kada zacrtana načela zažive i u praksi, uz primenu adekvatne zakonske regulative, međusoban koordinirani rad Vlade i nadležnih institucija, primenu adekvatnih planova i održivo upravljanje zaštićenim područjima, ista mogu postati destinacije međunarodnih razmera. Međutim, mi kao pojedinci možemo da učinimo mnogo više nego što mislimo po pitanju tog značajnog procesa.
Moramo upoznati svoju zemlju i biti odgovorni prema njoj, a naša deca će nam biti zahvalna na tome.
Autor: Ranko Milanović, dipl. Turizmolog
Rukovodilac službe informisanja, prezentacije i turizma JP „Nacionalni park Tara“
