Социјално предузетништво у систему управљања отпадом
Камо даље рођаци?
Припремајући се за писање овог блога, са дужном пажњом сам прочитао текстове других аутора на Зеленом дијалогу. Најдуже сам се задржао на тексту колегинице Калуђеровић, секретарке Одбора за животну средину СКГО. Замишљен над пуно пута, са правом, поновљеним: “Зашто?”, одједном ми сину одговор на њену упитаност због чега нам не иде управљање отпадом. Зато што отпад управља нама, драга Љубинка. И што је најгоре, одлично му иде.
Сличну запитаност (уз истоветан одговор) имам над изневереним, како сопственим тако и колективним, очекивањима оличеним у реалном неуспеху вишегодишњих напора да се и у Србији ваљано промовише и покрене модел социјалног предузетништва као један од магистралних праваца у смеру унапређења стања у областима заштите животне средине и социо-економског положаја угрожене сакупљачке заједнице.
Поново пуно Зашто-а у чекању одговора – Годоа. Зашто нисмо успели да у годинама које су иза нас довољно снажно промовишемо и масовно инсталирамо модел који у развијеним земљама доноси тако добре резултате у многим областима, међу којима је рециклажа на другом месту по распрострањености и успешности у примени модела социјалног предузетништва.
Некада се говорило: Нико нема права да потпише капитулацију. Сада важи парафразирано: Нико нема смелости да направи рекапитулацију. Да, ипак, покушамо!
Укратко: нисмо успели. Кривци? Криви смо сви, управо у оној мери колико моћи, средстава и утицаја смо сви појединачно имали на располагању. Ми из цивилног сектора смо криви јер нисмо довољно упорно и уверљиво заговарали модел, јер смо превише пута затворили очи пред очитим дебаклима, када се за скупе паре продавала јефтина магла квазисоцијалног предузетништва, било домаћим (када се за један глас у Скупштини давало два милиона евра који су отишли у ветар уместо у планирано ромско рециклажно социјално предузеће) или међународним (када су, под окриљем Светске здравствене организације, на SWIFT пројекту потрошене нездраво велике паре, вишемилионски износ у еурима, а да није било довољно ни за плате за десет задругара за годину дана), што смо припремали и реализовали пројекте у којима је одрживости било само у извештајима донаторима… Зашто не рећи истину, она је увек благотворна. Зашто се довека бојати овна и његове риме? Време нам је да живимо а не да се бојимо.
Крив је и рециклажни бизнис сектор јер му је више одговарало да сакупљачка мрежа, на којој почива, буде фриленсерска, немоћна, необразованa, неорганизована и да од ње, уз мизеран порез откупљује сировине, а да нема никакве обавезе (социјално, здравствено, пензијско осигурање) према онима од којих живи. Питајте откупљиваче папира колико сировине (процентуално) откупе од оних који не постоје. Држава је прописала минималан порез за откуп сировина у власништву грађана и деценијама жмури пред чињеницом да тако функционише откуп од оних којима је то једини посао (који то раде, са пуним радним временом 10, 20, 30 година, цео радни век иза којих их не чека пензија). Који то грађанин има 2,3,4 тоне сопственог старог папира месечно. Комшије су, ушавши у Европу, морале да скину наочаре за намерно слепе. Ми и даље не видимо оно што сви знамо.
Друштвена одговорност рециклажних компанија? Предање каже да су је упорни истраживачи пронашли у неким њиховим корпоративним документима. У пракси је, у сваком случају, нема.
Држава? Припрема стратегије, мења законе, усваја декларације… Ако њу питате – хвала на питању, добро је. И и даље се труди да остави утисак да је добро и да је добра. А лоше је очекивати да држава буде добра. Нама треба паметна држава. Држава која ће израчунати да је исплативије купити штапове и организовати риболовачко предузеће него поклањати рибу сиромашним рибарима. Држава, чији ће калкулатор израчунати да је боље инвестирати у социјално предузеће у рециклажи и добити интегрисаног, препорођеног пуниоца буџета уместо скромним социјалним давањима на ивици опстанка држати целе заједнице у фавелама. Држава која ће признати себи да је за покретање регуларног бизниса у коме ће се запослити сиромашни и необразовани сакупљач Џавид потребан већи новац од оног које је арчила кроз СИЕПА и друге фондове привлачећи богате Џонове, али и да ће новац инвестиран у социјално предузетнички старт-уп имати пуно већи социо економски ефекат Држава која ће рећи да је питање сакупљања, транспорта, складиштења и третмана отпада еснафско а не етничко питање. За добро Рома којима ће отворити врата свих занимања, управљање отпадом отвориће за све оне који желе да раде. А у отпаду има посла. Јако пуно посла.
Обећани Закон о задругама и Закон о социјалном предузетништву, ако буду оно што би морали да буду – подстицајан и здрав законски оквир за нову, одрживу социјалну економију, биће нови ветар у једра тренутно готово потонуле лађе социјалног предузетништва. Европски, али и домаћи фондови, инвестирани у ову област, на тим основама, брзо могу дати позитивне резултаре. Један (и ћирилицом: један) несумњиво успешан и одржив пример добре праксе ће се попут пелцера лековите биљке брзо прошитити Србијом.
Оно што је најбоље код социјалног предузетништва је чињеница да најбоље успева у областима у којима је стање лоше. У управљању отпадом тај услов, на жалост, и те како испуњавамо.
Имамо, дакле, све предуслове за нови почетак. Имамо примере добре праксе у свету, имамо лоша домаћа искуства, имамо Србију претрпану смећем, имамо увоз онога што нам је на депонијама, имамо сиромашне, имамо незапослене имамо сакупљаче, имамо отпад, имамо примере како не треба, имамо оне који знају како треба… Све имамо, само немамо право да ни овај пут не успемо.
Мишо Бабовић