Трновит пут до одрживе потрошње и производње
Циљеви одрживог развоја су нека врста Нојеве бајке за човечанство. Потреба да се успостави баланс потрошње и производње супростављена је конзумеристичком начину животу и вечите трке за профитом, па самим тим неће бити нимало једноставно досегнути до 2030. године 17 циљева који треба да нам обезбеде одржив економски раст, праведније друштво и чисту животну средину.
И док развијене државне света бар декларативно исказују своју посвећеност Агенди 2030 као универзалној стратегији за добробит човечанства, Србија чини своје прве кораке ка одрживој потрошњи ресурса. Не треба да заборавимо да жељно очекиван привредни развој које су омогућиле углавном инвестиције страних компанија, треба да прате адекватне мере, које ће ублажити потршњу природних ресурса и омогућити одрживу производњу са минималном штетом по животну средину.
Сведоци смо свакодневно бројних еколошких проблема, од дивљих депонија, преко девастације приороде неконтролисаном градњом до загађеног ваздуха. Наравно, нису све то тековине привредног раста и сиромаштво има значајног удела, али евидентно је да полако достижемо ниво економије који од нас захтева да драстично променимо приступ.
Кружна економија као мехнизам одрживости
Крајем прошле деценије Европска унија је усвајањем низа директива трасирала пут трансформације линеране привредне у кружну, што подразумева да се све оно што излази из процеса производње, а што се може поново искористити, заиста поново и искористи како би се истовремено смањило одлагање отпада у животну средину и потрошња ограничених сировинских ресурса без обзира да ли је то дрво, метал, нафта, енергија….
Појам циркуларне или кружне економије је најлакше разумети кроз пример рециклаже отпада. На пример картонска амбалажа која остане од распакивања производа у индустрији и трговини, уколико се сакупи и преда на рециклажу, не само да смањује потребу за сечењем шума, већ и употребу енергије и воде у процесу производње нових паковања. Србија има срећу да је Београд био у старој Југославији центар индустрије папира, па је захваљујући успешној приватизацији две велике фабрике за производњу картона и хартије капацитета преко 200.000 тона годишње, рециклажа картона данас вероватна једина грана рециклаже са којом заиста можемо да се похвалимо. Прошле године у Србији је прерађено скоро 120.000 тона амбалажног картона и папира, чиме се стопа рециклаже примакла невероватној цифри од 100%. С обзиром да је процена да се Агенцији за заштиту животне средине пријављује 30% мање амбалажног отпада него што се реално пласира на тржиште Србије, ови проценти су у реалности нешто мањи, али и даље достижу „европских“ 70%. Србија треба да настави да ради на развијању својих капацитета у рециклажи, како би се омогућила трансформација са линеарне на циркуларну економију, при томе стварајући нова зелена радна места која су посебно значајна за економски најрањивије категорије становништва.
Оно што је теже разумети јесте да рециклажа није свемогући алат, поготово када је у питању пластика јер је свега 30% поста овог материјала рециклабилно. Дакле, циљ 12, Агенде 2030, о одрживој потрошњи и производњи, а који подразумева драстично смањење одлагања отпада на депоније се никако не може достићи без непопуларног третмана инсинерације, односно спаљивања отпада..
Далеко је 2030-та
У Србији се произведе према подацима Агенције за животну средину скоро 12 милиона тона отпада, не рачунајући отпад из рударства и термичких процеса (пепео и шљака). Скоро 70% створеног отпада је из термичких процеса и рударства, а податке о овим врстама отпада обрађује Републички завод за статистику, па је према њиховим извештајима укупна количина произведеног отпада у Србији чак 64, 5 милиона тона, од чега је на депоније одложено 60,3 милиона тона. Процена је да је у комуналном отпаду “сахрањено” око 90.000 тона индустријског и комерцијалног отпада (који по закону и не би требао да се депонује). Према Извештају о отпаду Агенције за заштиту животне средине за период од 8 година (2012-2019) депоновано је чак 136.000 тона опасног отпада.
Никад није урађена анализа колико је овог отпада могло да се искористи као сировина за добијање нових производа или енергије.
Отпад и енергија
Отпад и потрошња, односно производња енергије се као теме преплићу, а једна и друга представљају кључни изазов за достизање одрживе потрошње и производње. Ако посматрамо паралелно 2 кључна еколошка проблема – прекомерно загађење ваздуха и прекомерно одлагање на депоније уочићемо интересантан апсурд. На тржишту Србије има бар пола милиона тона нерециклабилног сагоривог отпада, који се сваке године одложи на депоније од чега је 75% несанитарних. Овај отпад путем процедних вода завршава у земљишту, води, а кроз ланац исхране и у нашем тањиру, а његовим распадањем емитује се један од гасова са највећим утицајем на стварање ефекта стаклене басте – метан. Самозапаљивањем депонија која су готово редовна у летњим периодима емитују се додатно поред CО2 и диоксини и фурани. Истовремено, потребне за топлотном енергијом било за индустријску производњу или даљинско грејање решавају се сагоревањем лигнита ниске калоричне вредности и мазута, јефтиног и по животну средину најштетнијег деривата нафте, што проузрокује високо загађење суспендованим ПМ честицама и сумпордиоксидом присутно у свим урбаним целинама у Србији.
Дакле, док пола милиона тона алтернативног горива труне на депонијама, загађује воду и ваздух и емитује штетне гасове, у Србији се грејемо на еквивалентних пола милиона тона најнеквалитетније сировине због које сваке године у Србији од болести које су последица загађења умре између 7 и 14 хиљада људи. Кад се при томе узме да је просечна калоријска вредност сагоривог отпада којег око 50% чини пластика значајно виша него лигнита, а емисије ЦО2 око 30% мање, добија се још већи распон бенефита у корист коришчења отпада као алтернативног горива.
Верујем да ће многи поставити питање: – Зар не мењамо коришћењем алтернативних горива једно зло другим? – Наравно! Али значајно мањим. Кад се погледа кумулативни ефекат постојећег стања, то мање није уопште мало, ни безначајно. Многи ће рећи да то није довољно, и радо ћу се сложити са тим ставом. Али тренутно алтернативе за ових пола миллиона тона отпада нема осим потпуног заустављања већине производних процеса, јер се само у том случају неће стварати отпад и неће трошити енергија.
Међутим, овде мора да застанемо и подвучемо кључни предуслов за коришћење отпада за добијање енергије – врхунске технологије. Аутомеханичарска радња која ложи мимо закона отпадно уље није део решења, већ проблем. Спаљивање отпада мимо за то овлашћених постројења мора бити законски најстроже санкционисано, а капацитети контроле ИППЦ постројења подигнути на максимални ниво. Само сагоревање отпада у БАТ постројењима (најбоље доступне технике) може бити солуција. Само на температурама преко 15кЈ дезинтегришу се већ поменути диоксини и фурани, па је свако спаљивање отпада у пећима које за то нису пројектоване велики ризик по животну средину. Зато се овој теми мора приступити опрезно и са захтевом да држава унапреди своје капацитете за мониторинг и контролу, а да се закони дословно примењују.
Финансијски механизми и еко дизајн као предуслов одрживости
Не треба изгубити из вида да успостављање система одговорног управљања отпадом и смањења одлагања отпада на депоније не може да зависи искључиво о еколошке свести компаније, већ да за то треба успоставити одговарајуће механизме. Искуство Европске уније нас учи да депоновање мора бити најскупљи третман отпада, како би привреда имала финансијски мотив да свој отпад решава у складу са хијерархијом отпада.
Без таксе за депоновање тешко ће прекинути пракса одлагања индустријског отпада на депоније.
Велика је заблуда да је рециклажа сама по себи исплатива. У пракси део трошка сакупљања отпада па чак и третмана морају сносити сами генератори отпада. Принцип продужене одговорности произвођача у Србији је уведен 2009. године, а он подразумева да компаније које на тржиште стављају амбалажу преко оператера система управљања амбалажним отпадом финансијски учествују у сакупљању исте. Један од ефикасних механизама за подизање стопе рециклаже амбалажног отпада јесте депозитни систем, који подразумева да се потрошачу при куповини наплаћује депозит (повратна накнада) за амбалажу од напитака, а која му се враћа кад испражњену амбалажу врати у трговину. У земљама Европе кроз депозитни систем се сакупљају алуминијумске лименке, стаклене и ПЕТ боце, а рате рециклаже су и преко 90%. Ови материјали се рециклирају и користе за производњу нових паковања, чиме се потпуно успоставља циркуларност материјала. Најављеним увођењем депозитног система држава Србија ће направити велики корак у успостављању одрживе производње и потрошње напитака, а исти ће омогућити да се током епидемије Цовид 19 посрнула рециклажна индустрија ПЕТ-а стави на ноге. Најављена је и власничка трансформација и реконструкција Српске фабрике стакла из Параћина, након које би Србија коначно добила рециклера стаклене амбалаже.
Битно је разумети да је кључни успех за резултате у рециклажи картона, лименки, ПЕТ-а, стакла сам дизајн ових паковања, односно њихова потпуна рециклабилност. Еко дизајн је кључни предуслов за одрживу производњу и потрошњу. Нажалост, још увек је значајан проценат амбалаже дизајниран тако да нема други третман осим спаљивања и депоновања, и да би се ове праксе промениле потребно је пласирање овакве амбалаже учинити мање атрактивном, што се може постићи кроз едукацију потрошача и плаћање виших накнада за амбалажу из којих се затим финансира сакупљање и третман истих. Посебан проблем у еко дизајну представља све краћи век трајања и све мање могућности за њихову поправку.
Превенција отпада вс конзумеризам
Једини разлог зашто је превенција отпада доспела на сам крај овог текста јесте да би јој посветили сам закључак. Поред свих алата који могу омогућити поновно коришћење отпада, штедњу природних ресурса и енергије, циљ 12 Агенде одрживог ра звоја неће дугорочно бити могуће испунити уколико не променимо филозофију потрошачког друштва. Прекомерна потрошња у комбинацији са растом популације и константном потребом за привредним растом доводи до прекомерне експлоатације природних ресурса, угрожава опстанак биљних и животињских врста, а самим тим и опстанак човека на планети. Време је да трансформишемо за почетак своје вредности и окренемо се филозофији одрживог развоја. То подразумева смањење потрошње у свим њенин видовима. Дошао је тренутак да освестимо да материјално благостање које се огледа у поседовању свега и свачега у прекомерним количинама (од аутомобила, преко гардеробе и електронских уређаја) не може да нам надомести недостатак ваздуха, пијаће воде, здраве хране и пре свега будућности коју ускраћујемо новим генерацијама.
Ауторка: Кристина Цвејанов