Cirkularna ekonomija je prilika za našu zemlju
Cirkularna ekonomija podrazumeva reciklažu i vraćanje u upotrebu svih materijala iz otpada u privredu i u energetske svrhe. To je sasvim drugačiji koncept razmišljanja i tretiranja otpada od pukog odlaganja na deponije. Deponovanjem se gubi vrednost materijala sadržanih u otpadu, a samim tim i novac potreban za proizvodnju novih proizvoda. Koncept cirkularne ekonomije se zalaže najpre za smanjivanje stvaranja otpada, njegovu ponovnu upotrebu putem reciklaže i stvaranje energije iz otpada. “Reciklaža” je svaki postupak korišćenja pomoću kog se otpadni materijali prerađuju u proizvode, materijale ili materije ili za prvobitnu namenu ili za druge namene. Obuhvata i obradu organskih materija, ali ne i energetsko korišćenje i preradu u materijal koje su namenjen za upotrebu u vidu goriva ili za punjenje. Ovakav koncept štedi resurse, energiju, stvara dodatne vrednosti kao što su zdravija i čistija životna sredine, nova radna mesta u reciklažnoj industriji i profit.
Smatra se da je cirkularna ekonomija prilika za našu zemlju, da preskoči neke korake koji su predstavljani kao neophodni u preko trideset godina dugom razvoju sistema upravljanja otpadom od strane ekonomski razvijenih/industrijalizovanih zemalja, koje su pratile tradicionalni linearni ekonomski put.
Mogućnosti ostvarenja ciklusa „proizvod-otpad-proizvod“ je potreba naše ekonomije. Posledice eksploatacije su sve manja količina prirodnih resursa dostupnih eksploataciji i sve veća cena materijala na tržištu.
Dizajn proizvoda je najvažniji aspekt za buduću ponovnu upotrebu i reciklažu. Da bi se proizvod koji je postao otpad reciklirao i ponovo koristio, ne sme sadržati opasne materije. Materijali bi trebali imati osobine koje omogućavaju ponovnu upotrebu i reciklažu prilikom koje ne bi trebali značajnije izgubiti na kvalitetu. Reciklažom i proizvodnjom novih ili istih prozvoda otvaraju se nova radna mesta što značajno doprinosi razvoju socijalnog statusa društva.
Potencijalne neto koristi reciklaže za poslovne delatnosti u EU dovode do smanjenja potrošnje resursa (prevencija nastajanja otpada, ponovno korišćenje, fokus na eko-dizajnu i slične mere), uz smanjenje ukupne godišnje emisije gasova staklene bašte za 24%. Procenjuje se da povećanje produktivnosti resursa za 30% može povećati BDP i stvoriti više od 2 miliona radnih mesta do 2030.godine u odnosu na klasične načine zapošljavanja. Dosadašnja istraživanja pokazuju da se 42% plastičnog otpada odlaže na deponije, 33% koristi u energetici, 25% se mehanički reciklira, što predstavlja izazove za dalju upotrebu i reciklažu plastike. U Srbiji se reciklira 7-13% otpada i to jeste problem ali i šansa za kružnu ekonomiju i nove zelena radna mesta.
Kakav je odgovor na spalionice otpada??
Insineracija otpada nije doprinos energetskoj bezbednosti. Upravo iz tog razloga je sumnjivo što se u novije vreme sve glasnije razmišlja o tome da se insineracija otpada tumači na nov način kao važna komponenta za sigurno snabdevanje energijom. Insineracija otpada ne može predstavljati doprinos za sigurno snabdevanje energijom već iz razloga što sigurnost u snabdevanju energijom onda mora da bude u skladu sa ciljem izbegavanja nastanka otpada, štednje resursa i smanjenja gasova sa efektom staklene bašte. Ne može se istovremeno težiti ovim ciljevima koji se uzajamno isključuju. Ko za postulat uzima energetsku bezbednost kroz insineraciju otpada, taj ne može na uverljiv način da se zalaže da se ubuduće ne stvara nikakav otpad ili manje otpada. U Evropi će stoga morati ponovo i veoma kritički da se razmišlja o značaju insineracije otpada. Insineracija otpada ima smisla samo tamo gde se pažljivo primenjuje kao tehnologija premošćavanja i gde nema rešenja za uklanjanje otpada. Srbiji za sada, ne treba takva avantura.
U Srbiji je korisno upravljati otpadom: utiče se pozitivno na higijenu i zdravlje ljudi, smanjuje se uticaj negativnih efekata gasova staklene bašte, štiti životna sredina, predstavlja podršku ekonomskom razvoju. Zabeležen je porast emisija CO2 iz deponija koji će u narednom periodu biti sve izraženiji. U Srbiji ne postoji održiv sistem upravljanja opasnim otpadom, odlaganje otpada je neadekvatno (najčešće smetlišta i divlje deponije), minimalne količine se recikliraju (7%-13%) a postoji svega sedam sanitarnih deponija u Srbiji. Shodno tome, potrebno je investirati u oblast upravljanja otpadom, menjati zakone i jačati investicije posebno modelom javno-privatnog partnerstva. Za sve u državi je važno da prate iskustva drugih zemalja.
Pristup Nemačke je sledeći:
– Integrisani: pokriva sve aspekte upravljanja otpadom
– Regionalni: Smanjenje broja deponija, maksimalna efikasnost usluga
– Dugoročno, odgovorno
– Finansijska podrška za investitore (produženje životnog veka deponije, sortiranje i kompostiranje otpada).
– Konsultantske usluge, kao i prateće mere za podršku u organizacionom, operativnom i finansijskom upravljanju
– KfW pristup
Priprema – Finansiranje – Podrška u implementaciji – Prateće mere
Najjeftiniji ali i najštetniji način upravljanja otpadom za zdravlje ljudi i životnu sredinu je je odlaganje na deponije, od čega nema daljih koristi. Nakon odlaganja, biološki tretman je sledeći koji zahteva najmanje novca, a zatim slede fermentacija i na kraju insineracija kao najskuplji način upravljanja otpadom. Sagorevanjem otpada se dobija energija koja se dalje može koristiti za snabdevanje stanovništva ili industrije.
Korenite promene u propisima EU o otpadu
Trenutno se zakonodavstvo EU u oblasti otpada nalazi u procesu tranzicije. Kao jednu od svojih prvih službenih radnji Komisija na čelu sa g. Junkerom je uz značajan otpor spolja povukla paket koji je podnet u mandatu g.Barosoa o izmenama Okvirne direktive o otpadu, Direktive o pakovanjima i Direktive o deponijama. Ova mera je povezana sa obećanjem da će paket zakona još u toku 2015. ponovo biti podnet i da će tim podnošenjem biti prokrčen put i za polovinu odredbi koja se ne odnosi na otpad u okviru cirkularne ekonomije. Ovaj novi nacrt bi trebalo da bude ambiciozniji i da više odgovaraju zahtevima za efektivno zakonodavstvo.
Srbiju do kraja 2015 godine čeka “redizajn” regulative u “krovnom “ Zakonu o životnoj sredini i Zakonu o upravljanju otpadom , koji bi trebalo da revitalizuju punu i transparentnu primenu ekonomskih instrumenata u životnoj sredini i instalaciju Fonda za životnu sredinu
Siniša Mitrović, savetnik u Privrednoj komori Srbije