Mogućnosti i obaveze Narodne skupštine u sprovođenju međunarodnih obaveza u oblasti životne sredine
Autorke: Milka Gvozdenović i Tanja Petrović
Iako je decenijama rađeno na promociji očuvanja životne sredine i podsticanju saradnje među državama, jedna godina je ostala zabeležene kao istorijska – 1992, kada je svest o izazovima zaštite životne sredine postala univerzalna.
Sa Svetskog samita o Zemlji, koji je održan u Rio de Ženeiru te 1992. godine, potiču tri veoma bitna međunarodna sporazuma, takozvane „Rio Konvencije“:
- Konvencija o biološkoj raznovrsnosti
- Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeni klime
- Konvencija Ujedinjenih nacija o borbi protiv dezertifikacije u zemljama sa teškom sušom i/ili dezertifikacijom
Konvencije i Narodna skupština Republike Srbije
Najveći broj sporazuma u oblasti životne sredine, u kojima je Republika Srbija „Strana“ potpisnica, su multilateralni jer uključuju tri i više država. Neke konvencije su „samostalne“ jer imaju sve obaveze, preporuke i zahteve definisane u tekstu dok su neke „okvirne“ jer daju širok okvir zajedničkog delovanja koji se na dalje razvija i reguliše protokolima. Mnoge konvencije sadrže i dodatke i priloge koji mogu, na zahtev Strane, da se dopunjavaju ili menjaju. Ciljevi koji se postavljaju u konvencijama zahtevaju često i promene postojećih zakona na nacionalnom nivou.
Obaveze i mogućnosti Narodne skupštine u pripremi, usvajanju i sprovođenju multilateralnih sporazuma u oblasti životne sredine su brojne.
Najčešće se uloga narodnih poslanika vidi u procesu ratifikacije i praćenja sprovođenja, dok se često previđa rad u fazama pred-pregovora i pregovora.
A upravo su faze pred-pregovora (kada se radi procena potreba i uticaja konvencije na nacionalnom nivou, kada se analizira postojeće zakonodavstvo i formiraju delegacije za pregovore), i pregovora na međunarodnim konferencijama ključne za postavljanje dobre osnove za primenu sporazuma na nacionalnom nivou. U ovim „pripremnim fazama“ bitna je saradnja Ministarstva za zaštitu životne sredine i stručnih institucija sa Skupštinom.
Potpisivanjem neke konvencije država se obavezuje da tu Konvenciju ratifikuje i narodni poslanici usvajaju Zakon o ratifikaciji Konvencije
Zakon o ratifikaciji sadrži izvorni tekst konvencije na engleskom jeziku kao i prevod na srpski jezik, što daje mogućnost narodnim poslanicima da se upoznaju sa načelima, ciljevima, terminima i obavezama koji su postavljeni u okviru konvencije. Većina konvencija sadrže veliki broj stručnih i naučnih termina, koji se nakon ratifikacije prenose u domaće zakonodavstvo i politike životne sredine, odnosno ulaze u upotrebu.
Obzirom da se multilateralnim sporazumima u oblasti životne sredine pokrivaju veoma važne i osetljive teme poput genetski modifikovanih organizama, korišćenja prirodnih resursa i podele koristi od njihovog korišćenja, emisija i zagađenja, upotrebe novih tehnologija, ljudskog zdravlja, izvore energije i slično, vrlo je značajno dobro poznavanje konvencija.
Kako zaštita životne sredine kroz saradnju sa drugim državama ne bi postala teret građanima Srbije (u smislu standarda zaštite životne sredine koji su nedostižni, ili prevelika finansijska obaveza), od suštinske važnosti je i razumevanje mehanizama funkcionisanja konvencija: gde i kako se formira Sekretarijat konvecije (koji koordiniše funkcionisanje konvencije, saziva sastanke, organizuje obuke i slično), ko su nacionalne kontakt tačke (focal points), koliki je finansijski doprinos Srbije finansiranju određene konvencije, na koji način se rešavaju sporovi među Stranama sporazuma, i na kraju, kako se konvencija otkazuje.
Šta nakon usvajanja Konvencije?
Kada se radi o okvirnim konvencijama, zakonodavni proces u Narodnoj skupštini se ne završava usvajanjem Zakona o ratifikaciji. Često se, tokom konferencija zemalja potpisinica konvencije, usvajaju novi protokoli ili sporazumi koji su obavezujući za Strane i koje Narodna skupština treba da potvrdi. Sadržaj protokola ili sporazuma se dugo pregovara i u definisanju učestvuju predstavnici svih zemalja potpisnica konvencije. Na primer, potvrđivanjem sporazuma iz Pariza, koji je nastao u okviru Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime, Srbija se obavezuje na: „Ograničenje rasta prosečne globalne temperature značajno ispod 2°C u odnosu na predindustrijski nivo i nastavak napora da se ograniči rast temperature do 1,5°C u odnosu na predindustrijski nivo, uviđajući da bi to značajno smanjilo rizike i uticaje klimatskih promena; Povećanje sposobnosti prilagođavanja na negativne uticaje i jačanje otpornosti na klimatske promene i razvoj praćen niskim emisijama gasova sa efektom staklene bašte, na način koji ne ugrožava proizvodnju hrane.”
Mere sprovođenja multilateralnih sporazuma u oblasti životne sredine uključuju usvajanje novih politika, zakona, razvoj institucionalnog okvira, proširivanje saradnje, pa je jasno da je uloga Narodne skupštine veoma bitna i u procesu sprovođenja.
Praćenjem izveštaja o radu resornog ministartsva i Vlade, sa posebnim osvrtom na aktivnosti koje su sprovedene u okviru međunarodne saradnje i međunarodnih sporazuma, Narodna skupština, odnosno, poslanici ostvaruju i vrlo važnu ulogu posmatrača primene konvencija/protokola/specifičnih sporazuma.
Takođe, prilikom izrade periodičnih izveštaja o sprovođenju određene konvencije (koje nadležno ministarstvo predaje sekretarijatu konvencije) narodni poslanici mogu biti uključeni u proces izrade i formulisanja stanja.
Dodatna mogućnost za praćenje primene multilateralnih sporazuma su i Konferencije strana (COP – Conference of the Parties) koje se u okviru svake konvencije periodično organizuju. Osim zvaničnog dela na kome se razmatra sprovođenje konvencije u zemljama potpisnicama, diksutuju problemi, predlažu rešenja i radi na planiranju, organizuju se i propratni događaji na kojima se predstavljaju novi trendovi u zaštiti životne sredine, uspešni projekti, regionalne inicijative i slično.
Brojni i kompleksni multilateralni sporazumi
Problemi životne sredine su ogromni pa su i međunarodni sporazumi koji pokrivaju ovu oblast brojni. Republika Srbija je ratifikovala sve tri Rio konvencije usvajanjem Zakona o potvrđivanju Konvencije Ujedinjenih nacija o borbi protiv dezertifikacije u zemljama sa teškom sušom i/ili dezertifikacijom, posebno u Africi (Sl. Glasnik RS Međunarodni ugovori, br. 102/07), Zakona o potvrđivanju Okvirne konvencije ujedinjenih nacija o promeni klime, sa Aneksima (Sl. list SRJ – Međunarodni ugovori, br. 2/97) i Zakona o potvrđivanju Konvencije o biološkoj raznovrsnosti (Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori, br. 11/2001).
Time se Srbija obavezala, da u saradnji sa drugim državama, uključujući sve ključne aktere na nacionalmom nivou radi na očuvanju biološke raznovrsnosti, održivom korišćenju njenih komponenti i poštenoj i pravednoj podela koristi koje proističu iz korišćenja genetičkih resursa, između ostalog odgovarajućim pristupom genetičkim resursima i odgovarajućim transferom relevantnih tehnologija, uzimajući u obzir sva prava na ove resurse i tehnologije, i odgovarajućim finansiranjem.
U oblasti klimatskih promena krajnji cilj Konvencije i svih s njom povezanih pravnih instrumenata koje može usvojiti Konferencija Strana je da se, u skladu sa relevantnim odredbama ove Konvencije, postigne stabilizacija koncentracija gasova staklene bašte u atmosferi na nivou koji bi sprečavao opasne antropogene uticaje na klimatski sistem. Takav nivo trebalo bi da se postigne u vremenskom periodu koji bi omogućio ekosistemima da se prirodno prilagode promeni klime, koji bi obezbedio da ne bude ugrožena proizvodnja hrane i omogućio dalji stabilan ekonomski razvoj.
Osim takozvanih Rio konvencija Srbija je ratifikovala preko 20 drugih konvencija i protokola u oblasti životne sredine, poput:
- Konvencije o močvarama koje su od međunarodnog značaja posebno kao prebivalište ptica močvarica
- Konvencija o saradnji za zaštitu i održivo korišćenje reke Dunav
Okvirne konvencije o zaštiti i održivom razvoju Karpata - Konvencije o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja
- Konvencije o međunarodnom prometu ugroženih vrsta divlje faune i flore
- Konvencije o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu
- Montrealski protokol o supstancijama koje oštećuju ozonski omotač
- Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine – Arhuska konvencija
Očigledna je složenost globalnog sistema zaštite životne sredine i potreba da se saradnja na sprovođenju multilateralnih sporazuma pojača. Narodna skupština Srbije poseduje kapacitete za monitoring sprovođenja, ali i za zagovaranje boljeg finansiranja zaštite životne sredine i jačanja međunarodne saradnje.
Programi Ujedinjenih nacija u Srbiji, poput UNEP i UNDP, kao i organizacije civilnog društva su veoma bitna spona između globalnih procesa i narodnih poslanika u oblasti životne sredine.