Usluge ekosistema
Autor: Dejan Zagorac, Eko centar
Dok mali mrav nije nestao
Čovek je prema prirodi oduvek istovremeno osećao strah i divljenje, svodeći je na svoju meru, odnosno meru svoje egzistencije. Ove osećaje možemo i svi mi doživeti u svega nekoliko sati, kada, na primer, izlet u prirodu u kojoj uživamo u cvrkutu ptica i mirisu poljskog cveća, pokvari ubod pčele ili, još gore stršljena, a ako još zalutamo, zapitaćemo se šta nam je trebalo da se zaputimo u ovu nedođiju. To je sve posledica našeg antropocentričnog pogleda na svet i navike da svaku pojavu u prirodi (i društvu) procenjujemo po njenoj korisnosti ili štetnosti po nas. Takva naša potreba duboko je ukorenjena u svest i podsvest svih nas, i sigurno ima svoju funkciju u preživljavanju čoveka u najrazličitijim uslovima. I pored toga što ljudsko biće karakteriše svest o sebi i svom okruženju, niko ne može imati dobrobit celog sveta u vidu ako nema ispunjene osnovne uslove za život i ne oseća se zaštićenim i bezbednim. Uostalom, da li neko pita lavove šta misle o nestanku slasnih antilopa, ili da brani divokozama na Alpama da brste zaštićeni runolist.
Od apela do pretnje opstankom
Suočeni sa zastrašujućim podacima, da se resursi prirode nepovratno gube, da nestaju desetina vrsti svakog dana, da su brazilske šume izbušene kao švajcarski sir ili još bolje poređenje, kao ploče na Antarktiku, zaštitnici prirode trudili su se da apeluju na svest, da pozivaju na promenu ponašanja, i naročito na promenu „društvene paradigme“ ma šta to značilo. Sve to ima donekle efekta, ali uvek kod manjeg, svesnijeg dela stanovništva, koje zna za poglavicu iz Sijetla i da smo „prirodu pozajmili od dece a ne nasledlili od predaka“. Ali onda kada je profit u pitanju, koga briga, jednom se živi, kako drugi tako i ja, ili se koristi argument „šta ja tu mogu“. Ubrzo je međutim priroda, kako se to kaže, počela da pokazuje zube. Oluje i tornada pojavljuju se i u krajevima koji su bili poznati po umerenoj i prijatnoj klimi, poplave i bujice stizali su i u vile u elitnim brdovitim krajevima gradova, cveće se na balkonu sušilo, voćke više ne rađaju kao nekad, namnožile su se zmije i pacovi, na plažama ljigave meduze i alge i postepeno došlo se do zaključka da ma kako bogati i zaštićeni bili, posledice degradacije prirode niko ne može da izbegne. Neko se setio da sve ono što prirodu čini prijatnom i prijateljskom za čoveka nazove tačno i pomalo surovo uslugama ekostitema, tako da sada možemo konkretno da se uverimo koliko nam ove, baš kao i svake druge usluge, kao što su, na primer zdravstvene, ugostiteljske, turističke, znače i, na kraju, koliko njihov izostanak košta. Tako da i najsebičniji i „najantropocentričniji“ ljudi mogu da shvate celu situaciju, i da ako ni zbog čega drugog, onda zbog ličnog komfora počnu da misle o zaštiti životne sredine.
Snabdevanje i duhovnost
Naša dobrobit je posledica dobrih usluga ekosistema na mnogo različitih načina. Hrana koju jedemo, voda koju pijemo, gorivo pomoću kojeg se grejemo i krećemo, pamučne tkanine u koje smo obučeni, sve su to „pokloni“ prirode. Proizvodi ovih usluga ekosistema su najvidljiviji, ali postoje i druge, trajnije stvari koje se, na prvi pogled, ne povezuju sa uslugama ekosistema kao što su formiranje tla, razgradnja otpada, zaštita od katastrofalnih vremenskih uslova…
U Milenijumskoj proceni ekosistema Ujedinjenih nacija, usluge ekosistema se klasifikuju na sledeći način:
– Usluge podrške, usluge koje su neophodne za funkcionisanje svih drugih uslova eko sistema, kao što su formiranje zemljišta, fotosniteza, kruženje vode i lanca ishrane;
– Usluge snabdevanja, odnosno proizvodi koji se dobijaju od drugih ekosistema kao što su hrana, vlakna, gorivo, genetski resursi, lekovito bilje, i pitka voda;
– Regulatorne usluge kao što su regulisanje kvaliteta vazduha, klime i erozije, prečišćavanje vode, regulisanje zaraza i štetočina;
– Kulturne usluge koje se sastoje od nematerijalnih koristi koje ljudi dobijaju od ekosisema kao što je duhovni život, razvoj znanja, samoupoznavanje, religiozna i estetska iskustva.
Kapetan Mišin breg, Donji Milanovac
Koliko se usluge ekosistema značajne, vidi se iz sledeća dva primera. Jedan je primer trajno izgubljenog tradicionalnog i autentičnog načina života zarad proizvodnje električne energije, a drugi da ipak ima mogućnosti za ispravku, odnosno da i jednom narušena priroda može da se obnovi na zadovoljstvo svih koji od nje i za nju žive. Oba su iz „glavne ulice Evrope“ sa Dunava, reke koja daje i davala je život, plavila, hranila i ubijala…
Izgubljeni raj
Jedna od najtužnijih priča je istorija ostrva Ada Kale, povest o rečnoj adi oko koje su se stotinama godina sukobljavali Austrijanci i Turci, a čiji su stanovnici bili podanici dve velike imperije Balkana i Srednje Evrope – Osmanskog carstva i Austro-ugarske. Sve do potapanja 70-ih godina dvadesetog veka većina stanovnika bili su Turci, koji su svojim specifičnim životom i navikama, arhitekturom i religijom predstavljali delić orijenta u srcu Evrope.
Bavili su se uzgojem duvana i šibica, proizvodnjom ratluka i slatkom od smokava i ruža, ribarstvom, a priča se da su pekli kahve takve arome da je mirisao ceo Đerdap. Ostrvo je bilo dugačko 1750 metara a široko oko 500, a priča i predanja bilo je dovoljno za tri sveta – islamski,hrišćanski i jevrejski. Preko puta ostrva na srpskoj strani bila je austrijska tvrđava Fort Elizabet. Pričalo se da postoji podzemni tunel koji je ovo ostrvo povezivao sa srpskom obalom.
Ovde su se krile i beogradske dahije da bi spasle glave od gneva srpskih ustanika, ali je turski zapovednik Redžep-aga bio bolji prijatelj Karđorđu nego svojim tiranima-sunarodnicima pa je sa Voždom napravio plan kako da se ovaj svet oslobodi zuluma.
Drugi značajan događaj odigrao se 1849. godine kada je na Adi Kale bio Lajoš Košut, prognan iz Austrije zbog revolucije koju je podigao u Mađarskoj. Primljen je sa svim počastima, a doneo je i mađarsku krunu, koja je četiri godine bila skrivana na ostrvu, zakopana u zemlji.
Sve te priče, groblja i mezarja pokriva mutni Dunav, a ovo „ostrvo sa dušom“ u kome su u miru i slozi živele nacije i kulture zauvek kriju dunavski virovi. Kažu da, kada je vodostaj izuzetno nizak, može da se vidi minaret sa ostrva, ali dokumentarni filmovi u kome je prikazano detaljno miniranje i rušenje svih objekata, ne potvrđuju ova prikazanja.
Voda krije i grob Miščin babe, nekanonizovanog sveca koga su poštovalli i muslimani i hiršćani. Legenda kaže da je Miščin baba bio princ u srednjoj Aziji u dalekoj Buhari i da se doselio na Adu kale pošto mu je proviđenje reklo da se preseli na ostrvo na svetoj reci. Priča se da je mogao da leči ljude na čudesan način i da je, poput Hrista, pretvarao vodu u vino.
Sav ovaj mikrokosmos pao je ko žrtva jednom savremenom bogu – bogu napretka.
Posebna priča bio je kladovski kavijar koji se dobijao od moruna i jesetri koje su se mrestile u đerdapskim virovima i ostavljale jajašca na podvodnim stenama. Kavijar, za čiju su tehnologiju izrade bili zaduženi ruski emigrati, izvozio se širom sveta, bio na meniju najboljih restorana Pešte i Beča, a priča se da je, baš kao i sremskokarlovački bermet, bio služen i na zlosrećnom Titaniku.
Berava, rezervat biosfere, Bačko Podunavlje
Roštilj kao duhovna potreba
Druga priča je o Dunavskom ostrvu u Beču, koje je baš i nastalo usled regulisanja toka Dunava. Vekovima su se Bečlije borile sa prirodom i poplavama, tako da su 70-ih godina prošlog veka rešili da na trajni način reše ovaj problem i to izgradnjom 21 kilometara dugom i 250 metara širokom ostrvu.
Još u toku gradnje, stanovnici su primetili da tamo gde kopaju bageri, nastaju jezerca tirkizno plave boje i počeli su da ovu prirodnu oazu koriste za kupanje i rekreaciju. Vlasti nisu ostale gluve na ovaj izazov već su uredili ostrvo i to tako što je prednji i zadnji vrh ostavljen u prirodnom stanju, a na ostatku su plaže, biciklističke i staze za rolere, restorani i razni drugi sadržaji.
Posebno popularna aktivnost poslednjih godina, a za koju i same Bečlije kažu da su je zavolele zahvaljući izuzetno brojnim doseljenicima iz Srbije, Balkana i Turske je roštiljanje. Ovde je to postalo prava kulturna potreba jer se od ranog proleća do kasne jeseni okupljaju porodice iz Austrije i drugih zemalja i druže se, razmenjuju komade mesa, uživaju u prirodi i slušaju čuveni narodnjački hit o malom mravu koji ipak nije nestao …
Tako je ovo veštačko ostrvo reanimiralo usluge ekosistema i usput spojilo različite ljude na najveseliji i najukusniji način.
Dunavsko ostrvo, Beč
Fotografije su vlasništvo autora