Heroji otpada
Prvo, za jednog inženjera, veoma je teško pisati tekst koji nema puno brojeva i grafika, a kako u Srbiji svi vole da pričaju o onom sto baš i ne poznaju, što i ja ne bih pisao tekstove kojima nisam vičan. Ustanova u kojoj radim je Fakultet tehničkih nauka ili bliže Departman za inženjerstvo zaštite životne sredine u Novom Sadu. Na Departmanu je u poslednjih 15 godina puno rađeno na projektovanju deponija, monitoringu zagađujućih materija sa deponija, iskorišćenju deponijskog gasa, tretmanu procednih voda, izradi MFA za kompanije i opštine, izradi planova upravljanja otpadom i dr. Međutim, primetili smo da sve sto radimo ima problem u implementaciji.
Zašto???
Gde je problem i zašto se sistem upravljanja otpadom sporo unapređuje? Šta je to što ga koči? Svi će u istom trenutku na ovo pitanje odgovoriti: manjak finansijskih sredstava, i to je tačno. Upravljanje otpadom zavisi, u najvećoj meri, od BDP ili jednostavno “pravite onoliko otpada koliko para u džepu imate”, a tretman otpada zavisi, takođe, od visine BDP-a, pa zemlje koje imaju veći BDP imaju “bolje” tretmane otpada, odnosno tretmane koji ili uključuju reciklažu ili iskorišćenje energije od otpada, a ne puko odvoženje i nabacivanje na kraju grada.
Da li je problem u kulturi građana odnosno njihovoj percepciji otpada? Jeste, ima najmanje dva viđenja istog problema. Jedan je da naši građani ne smatraju otpad kao resurs već kao nešto što treba baciti daleko od njihovog pogleda, i tako se odnose prema otpadu, tako da razdvajanje otpada na izvoru pa i dalja reciklaža nailaze na teške otpore i uglavnom se neslavno završavaju. Drugi vid ovog problema je u percepciji javnog dobra. Građani ne smatraju javno kao svoje dobro. Sve što je u mom dvorištu to je moje i njemu se treba brinuti na domaćinski način, sve što je izvan, putevi, parkovi, reke, kanalizacija pa i otpad, to nije moje to će rešiti neko drugi. Ovakva percepcija javnog dobra stvara velike probleme u dobijanju podrške za realizaciju projekata u upravljanju otpadom.
Problem mlade demokratije i problem kadrova je sledeći problem koji izuzetno utiče na realizaciju projekata u upravljanju otpadom. Svake 3 ili 4 godine imamo nove ljude koji i na nacionalnom i na lokalnom nivou se bave pitanjem otpada. Možda su to i pametniji, lepši, zgodniji nego prethodni ali su novi. Posle svakih izbora u celom javnom sektoru dolaze novi ljudi i nema politike kontinuiteta. Za svaki projekat u otpadu treba najmanje 5 godina, ako svake 3 ili 4 počinjemo iz početka jasno je da ne možemo da dostignemo petu godinu nikad.
Plate zaposlenih u javnom sektoru su smanjene. Očigledno da je to bilo jedino rešenje za državu i dobro rešenje, jer je ekonomska situacija stabilizovana. Ali kakav je motiv državnog službenika da realizuje projekat od nekoliko miliona evra sa platom koja je 500 evra i još smanjena. Jedan strani konsultant toliko zaradi za jedan dan. U moru novih propisa koji nisu usklađeni, u trenutku kad se o otpadu govori kao o dobroj zaradi, državna i lokalna administracija može samo napraviti grešku ili biti žigosana kao koruptivna ako se uhvati u koštac sa realizacijom projekata. Koji je njihov motiv da se bave otpadom? On trenutno ne postoji i to je jedan od najvećih problema.
Ne postoji jak podsticaj sa centralnog državnog nivoa da lokalne samouprave rešavaju pitanje otpada, a one zbog pomenutih problema i ne pokušavaju da taj problem reše. Gradonačelnici i administracija levitiraju po pitanju otpada i zadovoljavaju se povremenim saopštenjima o otpadu kao globalnom problemu. Prošla Ministarka je bila zaokupljena energijom i ukidanjem agencija, sadašnja izazovima u najjačoj privrednoj grani u Srbiji, a to je poljoprivreda i apsolutno je jasno sto se ta nezainteresovanost ili možda lakše rečeno slaba zainterosovanost za rešenje upravljanja otpadom širi na sve nivoe. U Srbiji otpad jednostavno nije tema.
Ipak, nije sve tako crno po pitanju upravljanja otpadom u Srbiji. Procenat reciklaže je dostigao 30% ambalažnog otpada (to je negde oko 5-7% od ukupnog otpada, malo ali u ovim uslovima odlično). Herojskim radom zaposlenih u dva glavna kolektivna operatera u Sekopaku i Ekostarpaku, bez pomoći države, zajedno sa pojedinim reciklažnim kompanijama (pre svih Mihailov Grintek (Greentech)), reciklaža ambalažnog otpada POSTOJI u Srbiji. Ili, Andrea Kikić, direktorka regionalne deponije u Subotici, koja se nekoliko godina bori sa Zakonom o planiranju i izgradnji, te neusaglašenošću između naših zakona sa FIDIC procedurama, ali će uspeti i napraviti sanitarnu deponiju u Subotici, koja će početi sa radom sledeće godine. Njene kolege u Užicu i Pirotu su to uspele. Takođe, privatne kompanije ASA, sada FCC, kao i Por – Verner & Veber (Porr – Werner & Weber ) imaju sanitarne deponije i pokazali su svima da je moguće dostići zahteve zaštite životne sredine i raditi onako kako je to u EU.
Reciklaža Elektronskog otpada kao i reciklaža guma su najrazvijeniji i pored ukidanja fonda koji je posredovao u finansiranju sistema reciklaže (ponovo osnovan pre mesec dana). Kompanije EKO-resajkling SCHOLZ (ECO-recycling SCHOLZ ), Jugo-impeks iz Niša, reciklažni centar Božić i sinovi, su pored tehnološke borbe u procesima reciklaže pomenutih sekundarnih sirovina, uspeli da se izbore i sa državnom upravom koja je ukidanjem fonda skoro ugušila njihovu delatnost.
Mogu se Heroji naći među univerzitetskim i ostalim stručnjacima u oblasti upravljanja otpadom samo izuzetnim i kvalitetnim radom strukovnog udruženja za upravljanje otpadom – Asocijacije za upravljanje čvrstim otpadom (SeSWA), Srbija će biti domaćin najveće svetske konferencije o otpadu 2016. (ISWA WORLD CONGRESS). Posle Firence, Beča, Sao Paola, Antverpena, a pre Džakarte i Baltimora, Novi Sad će u septembru 2016. godine, ugostiti preko 1000 stručnjaka iz celog sveta i postati centar sveta bar u tih nedelju dana, po pitanju upravljanja otpadom. To će omogućiti donosiocima odluka, inženjerima, javnim kompanija da razmene iskustva i pokažu dobre akcije ali i pronađu rešenja za izazove koji su pred njima.
Međutim, Bertolt Breht je rekao: “Nesrećna je zemlja koja ima potrebu za herojima”.
Svi smo svesni toga da onog trenutka kad imamo potrebu za herojima imamo i nesreću, puno je primera iz mnogih društvenih oblasti kojim se dokazuje ova misao. Kako napraviti zemlju da nema potrebe za herojima u otpadu? Postoji niz rešenja koja se mogu diskutovati možda upravo na konferenciji u septembru 2016, ali možda kao prvi korak izbaciti smeće iz malina, odnosno oformiti posebno Ministarstvo za zaštitu životne sredine u kojem bi svoje mesto imao i sektor upravljanja otpadom.
Uprkos Bertoltu Brehtu, mislim da samo heroji mogu napraviti zemlju takvu da joj, oni, heroji, nisu potrebni, pred nama inženjerima, profesorima, privatnim kompanijama, političarima, nevladinim organizacijama su duge godine teške borbe da sistematizujemo upravljanje otpadom i učinimo našu zemlju srećnom po pitanju otpada, bar.
prof. dr Goran Vujić,
Izvršni direktor Asocijacije za upravljanje čvrstim otpadom (SeSWA)