Хероји отпада
Прво, за једног инжењера, веома је тешко писати текст који нема пуно бројева и графика, а како у Србији сви воле да причају о оном сто баш и не познају, што и ја не бих писао текстове којима нисам вичан. Установа у којој радим је Факултет техничких наука или ближе Департман за инжењерство заштите животне средине у Новом Саду. На Департману је у последњих 15 година пуно рађено на пројектовању депонија, мониторингу загађујућих материја са депонија, искоришћењу депонијског гаса, третману процедних вода, изради МФА за компаније и општине, изради планова управљања отпадом и др. Међутим, приметили смо да све сто радимо има проблем у имплементацији.
Зашто???
Где је проблем и зашто се систем управљања отпадом споро унапређује? Шта је то што га кочи? Сви ће у истом тренутку на ово питање одговорити: мањак финансијских средстава, и то је тачно. Управљање отпадом зависи, у највећој мери, од БДП или једноставно “правите онолико отпада колико пара у џепу имате”, а третман отпада зависи, такође, од висине БДП-а, па земље које имају већи БДП имају “боље” третмане отпада, односно третмане који или укључују рециклажу или искоришћење енергије од отпада, а не пуко одвожење и набацивање на крају града.
Да ли је проблем у култури грађана односно њиховој перцепцији отпада? Јесте, има најмање два виђења истог проблема. Један је да наши грађани не сматрају отпад као ресурс већ као нешто што треба бацити далеко од њиховог погледа, и тако се односе према отпаду, тако да раздвајање отпада на извору па и даља рециклажа наилазе на тешке отпоре и углавном се неславно завршавају. Други вид овог проблема је у перцепцији јавног добра. Грађани не сматрају јавно као своје добро. Све што је у мом дворишту то је моје и њему се треба бринути на домаћински начин, све што је изван, путеви, паркови, реке, канализација па и отпад, то није моје то ће решити неко други. Оваква перцепција јавног добра ствара велике проблеме у добијању подршке за реализацију пројеката у управљању отпадом.
Проблем младе демократије и проблем кадрова је следећи проблем који изузетно утиче на реализацију пројеката у управљању отпадом. Сваке 3 или 4 године имамо нове људе који и на националном и на локалном нивоу се баве питањем отпада. Можда су то и паметнији, лепши, згоднији него претходни али су нови. После сваких избора у целом јавном сектору долазе нови људи и нема политике континуитета. За сваки пројекат у отпаду треба најмање 5 година, ако сваке 3 или 4 почињемо из почетка јасно је да не можемо да достигнемо пету годину никад.
Плате запослених у јавном сектору су смањене. Очигледно да је то било једино решење за државу и добро решење, јер је економска ситуација стабилизована. Али какав је мотив државног службеника да реализује пројекат од неколико милиона евра са платом која је 500 евра и још смањена. Један страни консултант толико заради за један дан. У мору нових прописа који нису усклађени, у тренутку кад се о отпаду говори као о доброј заради, државна и локална администрација може само направити грешку или бити жигосана као коруптивна ако се ухвати у коштац са реализацијом пројеката. Који је њихов мотив да се баве отпадом? Он тренутно не постоји и то је један од највећих проблема.
Не постоји јак подстицај са централног државног нивоа да локалне самоуправе решавају питање отпада, а оне због поменутих проблема и не покушавају да тај проблем реше. Градоначелници и администрација левитирају по питању отпада и задовољавају се повременим саопштењима о отпаду као глобалном проблему. Прошла Министарка је била заокупљена енергијом и укидањем агенција, садашња изазовима у најјачој привредној грани у Србији, а то је пољопривреда и апсолутно је јасно сто се та незаинтересованост или можда лакше речено слаба заинтеросованост за решење управљања отпадом шири на све нивое. У Србији отпад једноставно није тема.
Ипак, није све тако црно по питању управљања отпадом у Србији. Проценат рециклаже је достигао 30% амбалажног отпада (то је негде око 5-7% од укупног отпада, мало али у овим условима одлично). Херојским радом запослених у два главна колективна оператера у Секопаку и Екостарпаку, без помоћи државе, заједно са појединим рециклажним компанијама (пре свих Михаилов Гринтек (Greentech)), рециклажа амбалажног отпада ПОСТОЈИ у Србији. Или, Андреа Кикић, директорка регионалне депоније у Суботици, која се неколико година бори са Законом о планирању и изградњи, те неусаглашеношћу између наших закона са ФИДИЦ процедурама, али ће успети и направити санитарну депонију у Суботици, која ће почети са радом следеће године. Њене колеге у Ужицу и Пироту су то успеле. Такође, приватне компаније АСА, сада ФЦЦ, као и Пор – Вернер & Вебер (Porr – Werner & Weber ) имају санитарне депоније и показали су свима да је могуће достићи захтеве заштите животне средине и радити онако како је то у ЕУ.
Рециклажа Електронског отпада као и рециклажа гума су најразвијенији и поред укидања фонда који је посредовао у финансирању система рециклаже (поново основан пре месец дана). Компаније ЕКО-ресајклинг СЦХОЛЗ (ECO-recycling SCHOLZ ), Југо-импекс из Ниша, рециклажни центар Божић и синови, су поред технолошке борбе у процесима рециклаже поменутих секундарних сировина, успели да се изборе и са државном управом која је укидањем фонда скоро угушила њихову делатност.
Могу се Хероји наћи међу универзитетским и осталим стручњацима у области управљања отпадом само изузетним и квалитетним радом струковног удружења за управљање отпадом – Асоцијације за управљање чврстим отпадом (SeSWA), Србија ће бити домаћин највеће светске конференције о отпаду 2016. (ISWA WORLD CONGRESS). После Фиренце, Беча, Сао Паола, Антверпена, а пре Џакарте и Балтимора, Нови Сад ће у септембру 2016. године, угостити преко 1000 стручњака из целог света и постати центар света бар у тих недељу дана, по питању управљања отпадом. То ће омогућити доносиоцима одлука, инжењерима, јавним компанија да размене искуства и покажу добре акције али и пронађу решења за изазове који су пред њима.
Међутим, Бертолт Брехт је рекао: “Несрећна је земља која има потребу за херојима”.
Сви смо свесни тога да оног тренутка кад имамо потребу за херојима имамо и несрећу, пуно је примера из многих друштвених области којим се доказује ова мисао. Како направити земљу да нема потребе за херојима у отпаду? Постоји низ решења која се могу дискутовати можда управо на конференцији у септембру 2016, али можда као први корак избацити смеће из малина, односно оформити посебно Министарство за заштиту животне средине у којем би своје место имао и сектор управљања отпадом.
Упркос Бертолту Брехту, мислим да само хероји могу направити земљу такву да јој, они, хероји, нису потребни, пред нама инжењерима, професорима, приватним компанијама, политичарима, невладиним организацијама су дуге године тешке борбе да систематизујемо управљање отпадом и учинимо нашу земљу срећном по питању отпада, бар.
проф. др Горан Вујић,
Извршни директор Асоцијације за управљање чврстим отпадом (SeSWA)