Кикинда – Светска престоница сова
Милан Ружић
Друштво за заштиту и проучавање птица Србије – Bird Life Serbia
Негде у новембру 2007. први пут сам са садашњим колегама, а ондашњим студентским другарима прошао кикиндским тргом. Трагом сазнања да се на дрвећу окупља велики број сова утина, загледали смо по голим крошњама липа, кестенова и копривића, а потом на боровима и смрчама открили смо стотине пари радозналих жуто-наранџастих очију.
Сове су нас одмах прихватиле, али су мештани зачуђујуће гледали групу младих људи са двогледима око врата. Толико смо им били необични да нас је након свега неколико минута зауставила патрола полиције и затражила документа на увид. Разлог је био више него очигледан; шетали смо са двогледима, али нисмо носили пушке. Па двоглед, ваљда, једино користе ловци?
Овакав хладан дочек није био случајан. У Србији су се почетком новог миленијума у јавности тек стидљиво појављивали љубитељи и фотографи птица и природе, а добро је познато како локалне заједнице реагују на новотарије. Гледати и снимати птице: па где има залуднијег посла? Ако притом поседујете и опрему којом нешто гледате и снимате, онда сигурно радите са стране владе, а против интереса овдашњих.
Деца посматрају сове
Моје колеге и ја смо вођени научном знатижељом наставили да пратимо зимујуће утине широм Војводине, а потом и у остатку Србије. Кикинда се бројношћу сова увек издвајала, а у децембру 2009. избројали смо чак 734 јединке утина што је до данас остао непоражен светски рекорд. Ова невероватна чињеница одмах је привукла пажњу јавности. Медији из Србије, али и света писали су о феномену боравка сова у Кикинди и другим градовима и селима Војводине. Од тада до данас тешко је навести неки велики светски медиј који о томе није известио (The Wall Street Journal 2015, Eastern Daily Press 2016, The Guardian 2016, The Telegraph 2018, News 24 2013, BBC 2015, Sasvim prirodno 2011, Deutsche Welle 2015, Elevate 2015). Кикинда је привукла и пажњу научне и стручне јавности, па смо у новембру 2011. тамо организовали и прву светску научну конференцију посвећену истраживању, праћењу и заштити утина на којој је више од 50 научника из 22 државе Европе, Азије и Северне Америке поделило своја искуства.
Истраживање утина – Милан Ружић
Наш рад донео је одличну промоцију Кикинде и отворио нам врата градских институција. Имали смо среће да у Кикинди упознамо сјајне људе који су нам постали искрени пријатељи и сарадници. Локална самоуправа одмах се латила посла. Заједно смо направили и поставили прве информативне табле, а одмах потом и започели планирање заштите и управљања станишта сова утина. Уследила је и формална одлука којој је део трга који утине насељавају постао прво заштићено станиште те врсте у Србији и свету! Да, добро сте прочитали. У сред средине једног града налази се заштићено подручје. Мудри Кикинђани увидели су колико им сове значе, па су пристали да им омогуће безбедан и угодан боравак. Дрвеће на којима сове одмарају нема празничне декорације, не орезује се, локација концерата и других догађаја померена је на део трга где нема сова, а прописане и су и високе казне за узнемиравање птица. Уснули градић на северу Баната практично је преко ноћи постао лидер у екотуризму и мудром управљању природом. Утине су добиле и посебно направљене и безбедне кутије за гнежђење које су распоређене по граду.
Инфо табла
Но, немогуће је развијати екотуризам и практиковати заштиту природе без праве подршке локалног становништва. Марљиви Кикинђани на време су то схватили и од 2012. покренули манифестацију „Совембар – месец сова“. Од тада свако дете из градских и сеоских средина прошло је кроз неки вид образовања у вези са познавањем и заштитом сова. Ученици основних и средњих школа учествују у маштовитим, креативним радионицама, представама, изложбама, производе предмете са ликом сова, колаче, торте.
Фестивал Кикинда
Пораст броја гостију и потражња сувенира довели су до активирања жена предузетница које окупљене око Удружења жена „Артеса“ заједно воде истоимену сувенирницу на градском тргу. Погодите који сувенири и други производи се најбоље продају? Наравно, они који имају лик сове. Данас око 20 породица из Кикинде и околине добија потпору за своје кућне буџете управо кроз развој екотуризма.
Ручни рад – Наушнице
Од 2009. у Кикинду редовно долазе страни гости, посматрачи и фотографи птица. Поносан сам на то што сам им водич и домаћин у граду који је мој други дом. Гости који дођу у Кикинду одлазе одушевљени бројем сова, лепотом градског центра, одличном храном, љубазним људима и дивним сувенирима. Најбољи период за посету Кикинди и совама је од почетка новембра до средине јануара, а осим центра града и сова у плану обиласка је Народни музеј, атеље „Терра“, парк Бландаш и Старо језеро. У последњих 10 година у Кикинду су долазили бројни љубитељи сова из готово свих држава Европе, али и из САД, Канаде, Аустралије, Хонг Конга, Кине.
Колачи
Круна промоције Кикинде и њених сова свакако су два гостовања филмских екипа телевизије ББЦ, тачније њиховог природњачког одељка. У јануару 2015. и 2018. снимали су сове, град и људе за нови природњачки серијал који говори о урбаној дивљини. Оправдана је процена да ће лепоте Кикинде и феномен сова на овај начин видети око 500 милиона гледалаца широм света, што ће допринети да многи пожеле да нас посете. Сасвим је реално очекивати значајније приходе за локалне хотеле, хостеле, ресторане и радње у Кикинди у наредним годинама.
О утинама
Сова утина је широко распрострањена врста која насељава готово целу Европу, северну Азију и Северну Америку. Веома је прилагодљива и редовно је налазимо у човековој близини (у градовима, селима и атару око насеља). За разлику од осталих сова које срећемо у насељима Војводине, сове утине користе стара гнезда врана и сврака да би у њима положиле јаја и одгајале младунце. Током већег дела године, сове утине проводе време на својим територијама распоређеним око места где су се гнездиле у насељима и у широј околини. Ипак, са доласком јесени почиње окупљање примерака које је карактеристично само за ову врсту. Места окупљања су углавном засади четинара или другог густог дрвећа које совама утинама пружа погодан заклон. Сове утине се доста често окупљању у насељима, при чему најрадије бирају мирне делове са много зеленила, као што су паркови, дворишта јавних установа, гробља или вртови. На оваквим местима у многим насељима Војводине окупља се и више од 100 примерака који ту остају до почетка нове сезоне размножавања у марту.
За човека, најважнија особина сова утина је њихова исхрана. Наиме, сове утине се хране готово искључиво ситним сисарима и ретко малим птицама. На јеловнику се најчешће налазе волухарице, мишеви и пацови. Свака сова утина током ноћи улови 2 до 3 глодара (знатно више када имају младунце), што ове птице чини изузетно корисним за човека.
Простор Бачке, Средњег и Северног Баната у Војводини данас је најбогатији совама утинама на целој Планети. Наша истаживања су показала да у Покрајини током зиме обитава до 30.000 утина које се смештају на скоро 450 локација у градовима, селима и великим фармама. Сове утине имају изузетно значајан економски утицај на пољопривреду и економију Србије и Војводине.
Колико су сове корисне?
Један пар сова утина са младунцима на сеоском имању, ловећи глодаре, домаћину годишње уштеди сточне хране довољно да исхрани најмање 3 високомлечне краве. Преведено у млеко, пар сова са младунцима годишње донесе добит од скоро 27.000 литара млека или 8.600 евра годишње или 23,7 евра дневно. Дакле, пар сова са младунцима доноси породици која се бави пољопривредом додатну месечну плату од око 700 евра! Треба напоменути да на појединим салашима и мањим фармама које имају дрвореде, забране и паркове може живети и знатно већи број парова утина.
Материјална корист од присуства сова утина далеко је већа јер није урачунато:
– колико новца треба потрошити на отрове за глодаре (родентициде);
– време које треба потрошити на примену тих отрова;
– ризик од тровања домаћих животиња (често страда живина, мачке и пси);
– велики ризик од тровања дивљих животиња (често страдају управо сове и остале дивље животиње које се хране глодарима – еје, мишари, ласице, лисице, али и ловна дивљач као што су фазани, јаребице, зечеви, срне);
– ризик по здравље становништва и квалитет животне средине ( отрови улазе у екосистем и ланац исхране и могу затровати наше изворе воде, складишта хране и тиме угрозити и безбедност и здравље људи)У Војводини зимује око 30.000 сова утина које током 5 зимских месеци (новембар-март) поједу око 18.000.000 мишоликих глодара или око 450.000 кг биомасе (450 тона!) глодара. Преведено у бројке, директна корист од сова које на обрадивим површинама и у насељима лове глодара је 72.000.000 кг сточне хране (72.000 тона) што је довољно да се исхране нових 6.750 високомлечних крава, чиме би се добило око 60.750.000 литара млека (60.750 тона млека) и зарадило 19.480.000 евра од млека!
Тренутно у Србији има око 440.000 музних крава што је половина од броја из 1989. године. Просечна годишња потрошња млека у Србији је 87 литара, тако да пар сова на имању уштеди млека за 310 људи за годину дана. Примера ради, потрошња млека у Србији је чак 4 пута нижа него просечна у Европској Унији.
Утине, аутор Давид Линдо
О совама
Земљу насељава укупно 225 врста сова, од којих 209 припада породици правих сова (Стригидае), а 16 породици кукувија (Тyтонидае). Све сове су птице грабљивице, у већој или мањој мери прилагођене на ноћни начин живота. Иако знатно варирају у изгледу и величини, сове поседују неке од заједничких одлика које су настале као еволутивни одговор на потребе ноћног живота, особен за релативно мали број врста птица. Примера ради, патуљаста сова је дуга свега 12цм, а буљина достиже 71цм и распон крила од готово 2 метра.
Најупечатљивија одлика сова је њихов, донекле „човеколики” изглед, условљен крупним очима постављеним према напред и специфично распоређеним перјем које глави даје изглед лица. Очи сова су изузетно велике у односу на величину тела (око крупних врста сова је величине људског ока), са великим зеницама које омогућавају прикупљање максималне количине светлости (шумска сова види и до 100 пута боље од голуба) што је од изузетног значаја у мраку. Очи сова су слабо покретне, што надокнађују великом покретљивошћу врата, а фронтални положај им омогућује бинокуларни вид и прецизну процену удаљености предмета што је кључно за успешно лов. Друго чуло које совама омогућује успешно сналажење у условима недостатка светлости је чуло слуха. Широка лобања и велики размак између ушију омогућава совама веома прецизно лоцирање звука, а перје постављено у виду диска на лицу игра значајну улогу у усмеравању звука ка ушним отворима, који су асиметрично постављени. Утврђено је да је слух сова најосетљивији на звукове високих фреквенција, какво је шуштање лишћа и цијук глодара. Ноћни лов захтева и нечујан лет који је омогућен меканим и растреситим перјем, а велики распон крила у односу на масу тела додатно доприноси тихом кретању кроз ваздух. Боја перја сова је камуфлажна, и зависи од станишта које настањују, тако да је код већине врста загаситих смеђих и сивих нијанси са шарама, док је бела боја снежне сове прилагођеност на поларне услове.
Сове су присутне на свим континентима, са изузетком Антарктика. Настањују сва станишта која им пружају могућност за исхрану и гнежђење. Иако је највећи број врста прилагођен на живот у различитим типовима шума (тајгама, листопадним и тропским шумама), многе врсте прилагодиле су се на живот у пустињама, травнатим подручјима, мочварама и тундрама. Одређени број врста сова успешно се прилагодио животу у човековој близини, која нуди бројне погодности какве су велика бројност плена (глодара и инсеката) којима се неке врсте хране, као и обиље погодних места за гнежђење.
Различите сове су прилагођене на исхрану различитим врстама плена. Мањи број врста из топских области Африке и јужне Азије је специјализован за лов рибе. Велики број сова мањих димензија орјентисан је на исхрану крупним инсектима и кишним глистама, док су главна храна већине сова средње величине глодари и други ситни сисари, као и мале птице. Крупне врсте сова способне су да савладају крупнији плен, као што су зечеви, кунићи, птице грабљивице и друге врсте сова. Неколико часова после оброка, сове избацују несварене остатке плена (длака, перје, кости, хитински елементи) у виду избљувака или гвалица, које нам пружају сјајну прилику за упознавање са исхраном сова, док се понекад на основу њих могу добити веома интересантни еколошки, историјски и чак палеонтолошки подаци. И начин лова варира од врсте до врсте. Док неке врсте користе дрвеће или друге истакнуте објекте као осматрачнице са којих нападају плен, друге врсте у ниском лету претражују терен. Поједине врсте сова се у лову ослањају претежно на вид, док је за друге чуло суха од кључног значаја, што је у великој мери условљено периодом дана у коме лове.
Већина сова не гради гнездо, а изузетак су неке од врста које се гнезде на земљи и које јаја смештају у ископана удубљења или јаме. Остале сове носе јаја у дупљама дрвећа, шупљинама у стенама, гнездима других птица или на људским грађевинама. Јаја сова су беле боје, затупаста, а њихов број веома варира у зависности од бројности плена. И сам циклус размножавања је подешен тако да млади започињу самосталан живот у периоду највеће бројности животиња којима се сове хране.
Сове и људи
Сове су кроз целу људску историју заузимале значајно место у фолклору и митологији, пре свега захваљујући слабо познатом ноћном животу, необичном изгледу и гласном, продорном, за људе често застрашујућем оглашавању. Код многих народа су представљале симбол мудрости (примера ради, грчка богиња мудрости, Атина, представљана је често са совом кукумавком на руци), док су код других, међу којима је и већина европских народа, сматране весницима смрти и несреће. Многа сујеверја повезана са совама дубоко су укорењена у свест слабије образованог становништва и тешко се искорењују. Лоша репутација погубно се одразила на многе врсте сова које су вековима прогањане и убијане и поред очигледно велике користи коју доносе човеку и пољопривреди хранећи се глодарима и инсектима.
Ипак, највећи проблеми за већину врста сова појавили су се 20. веку заједно са наглим порастом броја људи и технолошким напретком. Станишта многих врста су вишеструко смањена, чиме су биле погођене нарочито врсте специјализоване на живот далеко од човековог утицаја. Под притиском урбанизације и пољопривреде нестале су старе шуме, ливаде и пашњаци. Чак и сове које су се прилагодиле човековој близини постале су угрожене од стране хемијских препарата у пољопривреди, развоја саобраћаја, модерног стила градње, електричних стубова, стаклених прозора и другог. На срећу, данас постоје бројни програми проучавања и заштите сова широм планете, а све већи број људи чини напоре да помогне совама и обезбеди им опстанак.
Фотографије су власништво аутора и уз његову сагласност објављене