Плачем за просутим млеком
Последњих дана, сада полако већ и недеља, код нас али и у региону, настао је проблем са повећаним количинама афлатоксина у млеку. Коначно тема која покрива неколико области којима се професионално као доктор ветеринарске медицине, бавим.
Афлатоксин је производ гљивице Aspergillus flavus која напада житарице, а посебно кукуруз. Прошла година је била посебно погодна за њен развој и зараза је захватила један део рода кукуруза. Већ тада су се отвориле расправе о томе шта треба радити, али је убрзо ствар „легла“.
Након бербе, заражени кукуруз се складиштио, на различите начине, који су често неадекватни. Када су почеле више температуре, праћене повећаном влажношћу ваздуха и већим температурним разликама у току дана, гљивица је почела да производи афлатоксин, један од најтоксичнијих микотоксина. Тим зараженим кукурузом храњене су млечне краве и афлатоксин се нашао у млеку, у количинама већим од оних које су дозвољене нашим прописима.
птрузето са http://www.bebac.com
Афлатоксин је канцероген и изазива појаву рака, пре свега јетре, пошто се у њој задржава, али и црева, плућа, дојке,…Осим у млеку може се наћи и у месу, јетри и унутрашњим органима животиња, као и у јајима. Односно у свим производима који потичу од животиња храњених токсичном храном.
преузето са http://gardener.wikia.com/
Све студенте Факултета ветеринарске медицине уче да лекар лечи човека, а ветеринар човечанство. Тога се увек сетим када сматрам да моје колеге нису савесно и стручно одрадиле свој посао. Ту пре свега мислим на рад ветеринарске инспекције. Она, уместо да буде последња одбрана у заштити здравља људи од опасности које вребају од намирница животињског порекла, већ годинама представља једно тромо, бирократско тело, које реагује тек када се проблем појави и то често веома трапаво. Размишљам и о колегама које раде на фармама крава или код пољопривредних произвођача. Не могу да верујем да нико од њих није реаговао на квалитет хране која се даје животињама. Могли су препоручити употребу додатака (адитива) сточној храни који везују за себе већи проценат афлатоксина, могли су јесенас препоручити да се кукуруз који је већ на њивама био сумњив ,силира, како би се спречило да гљивица уопште почне да производи токсин. Сигуран сам да повећана количина афлатоксина у исхрани крава утиче и на њихово здравствено стање. Све су учесталији поремећаји здравља крава, који ветеринарима указују на исхрану плеснивим кукурузом.
преузето са http://www.novosti.rs/
Потребно је размислити о томе да ветеринари који лече животиње, чији се производи користе у исхрани људи, буду одговорни, не само за здравље и производне особине животиња, него и за исправност сточне хране, као и редовну контролу крајњег производа који излази са фарми. То би подразумевало да се на приватне ветеринарске станице пренесе део надлежности ветеринарске инспекције. Требало би онемогућити да фарме, без обзира колико су велике, могу да организују сопствену ветеринарску службу. Нека свака фарма има уговорни однос са ветеринаром кога одабере, а нека онда тај ветеринар буде надлежан и одговоран за цео процес производње. Свакако би систем лиценцирања и контроле рада ветеринарских станица требало пооштрити. Контрола рада би требало да буде задатак ветеринарске инспекције, која би тада била много мања, јефтинија и ефикаснија.
Као покрајински посланик дајем пуну подршку мерама Владе Војводине. На време је обавештена јавност о опасности које за последицу могу имати угрожавање здравља људи и предузете неке мере за које Влада Војводине има надлежности! Никако не могу, на овом месту, да прескочим питање које ми се годинама намеће, а које можда има одговор у тренутној ситуацији, а можда је оно и узрок многих сличних проблема.
Зашто је у процесу преноса надлежности на Аутономну покрајину Војводину, у области пољопривреде, пренето све осим надлежности у ветерини и ветеринарској инспекцији?
Као бивши председник општине не могу да се начудим катастрофалном приступу свих актера кризној комуникацији. Нејасне поруке, противречна саопштења, … Млекари ћуте, а када се обраћају јавности то раде преко удружења произвођача млека (које је под патронатом великих млекара) и то тако да наносе себи више штете, него користи.
преузето са http://www.globalseed.info/
Као неко ко живи са паорима и осећа њихову муку и поред свега што сам написао, увек плачем за просутим млеком. Зато што знам колики труд стоји иза сваке његове капи и колико ризика носи сваки неодговоран потез свих оних који би требало да стручно и одговорно раде на решавању проблема повишеног нивоа афлатоксина у млеку!
Предраг Мијић
Доктор ветеринарске медицине и већински посланик у Скупштини Војводине