Socijalno preduzetništvo u sistemu upravljanja otpadom
Kamo dalje rođaci?
Pripremajući se za pisanje ovog bloga, sa dužnom pažnjom sam pročitao tekstove drugih autora na Zelenom dijalogu. Najduže sam se zadržao na tekstu koleginice Kaluđerović, sekretarke Odbora za životnu sredinu SKGO. Zamišljen nad puno puta, sa pravom, ponovljenim: “Zašto?”, odjednom mi sinu odgovor na njenu upitanost zbog čega nam ne ide upravljanje otpadom. Zato što otpad upravlja nama, draga Ljubinka. I što je najgore, odlično mu ide.
Sličnu zapitanost (uz istovetan odgovor) imam nad izneverenim, kako sopstvenim tako i kolektivnim, očekivanjima oličenim u realnom neuspehu višegodišnjih napora da se i u Srbiji valjano promoviše i pokrene model socijalnog preduzetništva kao jedan od magistralnih pravaca u smeru unapređenja stanja u oblastima zaštite životne sredine i socio-ekonomskog položaja ugrožene sakupljačke zajednice.
Ponovo puno Zašto-a u čekanju odgovora – Godoa. Zašto nismo uspeli da u godinama koje su iza nas dovoljno snažno promovišemo i masovno instaliramo model koji u razvijenim zemljama donosi tako dobre rezultate u mnogim oblastima, među kojima je reciklaža na drugom mestu po rasprostranjenosti i uspešnosti u primeni modela socijalnog preduzetništva.
Nekada se govorilo: Niko nema prava da potpiše kapitulaciju. Sada važi parafrazirano: Niko nema smelosti da napravi rekapitulaciju. Da, ipak, pokušamo!
Ukratko: nismo uspeli. Krivci? Krivi smo svi, upravo u onoj meri koliko moći, sredstava i uticaja smo svi pojedinačno imali na raspolaganju. Mi iz civilnog sektora smo krivi jer nismo dovoljno uporno i uverljivo zagovarali model, jer smo previše puta zatvorili oči pred očitim debaklima, kada se za skupe pare prodavala jeftina magla kvazisocijalnog preduzetništva, bilo domaćim (kada se za jedan glas u Skupštini davalo dva miliona evra koji su otišli u vetar umesto u planirano romsko reciklažno socijalno preduzeće) ili međunarodnim (kada su, pod okriljem Svetske zdravstvene organizacije, na SWIFT projektu potrošene nezdravo velike pare, višemilionski iznos u eurima, a da nije bilo dovoljno ni za plate za deset zadrugara za godinu dana), što smo pripremali i realizovali projekte u kojima je održivosti bilo samo u izveštajima donatorima… Zašto ne reći istinu, ona je uvek blagotvorna. Zašto se doveka bojati ovna i njegove rime? Vreme nam je da živimo a ne da se bojimo.
Kriv je i reciklažni biznis sektor jer mu je više odgovaralo da sakupljačka mreža, na kojoj počiva, bude frilenserska, nemoćna, neobrazovana, neorganizovana i da od nje, uz mizeran porez otkupljuje sirovine, a da nema nikakve obaveze (socijalno, zdravstveno, penzijsko osiguranje) prema onima od kojih živi. Pitajte otkupljivače papira koliko sirovine (procentualno) otkupe od onih koji ne postoje. Država je propisala minimalan porez za otkup sirovina u vlasništvu građana i decenijama žmuri pred činjenicom da tako funkcioniše otkup od onih kojima je to jedini posao (koji to rade, sa punim radnim vremenom 10, 20, 30 godina, ceo radni vek iza kojih ih ne čeka penzija). Koji to građanin ima 2,3,4 tone sopstvenog starog papira mesečno. Komšije su, ušavši u Evropu, morale da skinu naočare za namerno slepe. Mi i dalje ne vidimo ono što svi znamo.
Društvena odgovornost reciklažnih kompanija? Predanje kaže da su je uporni istraživači pronašli u nekim njihovim korporativnim dokumentima. U praksi je, u svakom slučaju, nema.
Država? Priprema strategije, menja zakone, usvaja deklaracije… Ako nju pitate – hvala na pitanju, dobro je. I i dalje se trudi da ostavi utisak da je dobro i da je dobra. A loše je očekivati da država bude dobra. Nama treba pametna država. Država koja će izračunati da je isplativije kupiti štapove i organizovati ribolovačko preduzeće nego poklanjati ribu siromašnim ribarima. Država, čiji će kalkulator izračunati da je bolje investirati u socijalno preduzeće u reciklaži i dobiti integrisanog, preporođenog punioca budžeta umesto skromnim socijalnim davanjima na ivici opstanka držati cele zajednice u favelama. Država koja će priznati sebi da je za pokretanje regularnog biznisa u kome će se zaposliti siromašni i neobrazovani sakupljač Džavid potreban veći novac od onog koje je arčila kroz SIEPA i druge fondove privlačeći bogate Džonove, ali i da će novac investiran u socijalno preduzetnički start-up imati puno veći socio ekonomski efekat Država koja će reći da je pitanje sakupljanja, transporta, skladištenja i tretmana otpada esnafsko a ne etničko pitanje. Za dobro Roma kojima će otvoriti vrata svih zanimanja, upravljanje otpadom otvoriće za sve one koji žele da rade. A u otpadu ima posla. Jako puno posla.
Obećani Zakon o zadrugama i Zakon o socijalnom preduzetništvu, ako budu ono što bi morali da budu – podsticajan i zdrav zakonski okvir za novu, održivu socijalnu ekonomiju, biće novi vetar u jedra trenutno gotovo potonule lađe socijalnog preduzetništva. Evropski, ali i domaći fondovi, investirani u ovu oblast, na tim osnovama, brzo mogu dati pozitivne rezultare. Jedan (i ćirilicom: jedan) nesumnjivo uspešan i održiv primer dobre prakse će se poput pelcera lekovite biljke brzo prošititi Srbijom.
Ono što je najbolje kod socijalnog preduzetništva je činjenica da najbolje uspeva u oblastima u kojima je stanje loše. U upravljanju otpadom taj uslov, na žalost, i te kako ispunjavamo.
Imamo, dakle, sve preduslove za novi početak. Imamo primere dobre prakse u svetu, imamo loša domaća iskustva, imamo Srbiju pretrpanu smećem, imamo uvoz onoga što nam je na deponijama, imamo siromašne, imamo nezaposlene imamo sakupljače, imamo otpad, imamo primere kako ne treba, imamo one koji znaju kako treba… Sve imamo, samo nemamo pravo da ni ovaj put ne uspemo.
Mišo Babović