Утицај климатских промена на живот у Србији
Зелена посланичка група (ЗПГ) је одржала IV тематску дебату на тему „Утицај климатских промена на живот у Србији“. Дебата је организована у згради Народне скупштине, а предавач је био др Владимир Ђурђевић са Института за метеорологију Физичког факултета у Београду. Састанку су присуствовали посланици и посланице Дубравка Филиповски, Нада Лазић, Гордана Чомић, Соња Павловић, Јасмина Каранац, Олена Папуга и Предраг Јеленковић, студенткиње са Еколошке правне клинике и представници канцеларије УНДП-а у Србији.
Професро Ђурђевић је у уводу објаснио зашто једино глобални одговор може да да резултат у борби против климатских промена:
„Климатске промене су глобални проблем и могу да се реше само уколико сви актери узму учешћа и ако уложимо колективне напоре како би планета остала у стању прихватљивом за живот.“
Његово предавање је обухватало информације о утицају климатских промена како на глобалном нивоу, тако и на простору наше земље. Истакао је да климатске промене вероватно неће довести до потпуног брисања живота на Земљи, али већ доводе у питање даљи друштвено економски развој на начин на који смо се навикли.
Сви смо сведоци да је температура драстично порасла у претходна два века. Научници се већ дуго времена баве овим проблемом, иако се у јавности често мисли да је то сад нека „модерна“ тема.
Како се загрева планета?
Наша планета се загрева на следећи начин. Сунчево зрачење пролази кроз атмосферу и загрева подлогу Земље, а онда се ти зраци одбијају од земље и враћају у атмосферу. Гасови који се налазе у атмосфери спреачавају одлазак топлоте ван атмосфере, и тако се загрева ваздух на Земљи. На површини Земље данас је температура у просеку 14 степени. Да нема гасова који спречавају одлазак топлоте у свемир, на Земљи би просечна температура била -18 степени. Проблем са којим се земља суочава је велика количина CО2 у ваздуху, што доводи до повећања температуре (тзв. ефекат стаклене баште). Било је и раније током историје осцилација у количини CО2 у ваздуху, али је након открића фосилних говора и почетка њихове употребе количина CО2 драстично порасла. Фосилна горива су сматрана за идеална, јер производе много енергије из малих запремина – а модерно друштво је навикло да има доста енергије. Код нас у Србији се 70% енергије прави из фосилних горива. Њиховим сагоревањем се ремети природни, биолошки циклус угљеника. Потребни су милиони година да биљке апсорбују CО2, угину и да од њих настане фосилно гориво. Тако једино може да се CО2 врати испод земљине коре.
Циклусе кретања угљеника и смену топлих и хладнијих доба пратио је још Милутин Миланковић. За време леденог доба долази до смањења количине CО2 у ваздуху, а просечна температура на планети је тада свега 4 степена нижа од просечне. Међутим, то хлађење се дешава дестинама хиљада година и представља нормални природни процес. Проблем је што смо ми као човечанство направили много одступања од нормалног биолошког процеса и проесчна температура вртоглаво расте. Прогноза је да ће повећање од свега 1.5 степена глобалне просечне температуре имати много последица – јер и температура у телу кад се повећа за 1.5 степен, ми осећамо промену. По Миланковићевим циклусима, ући ћемо у ново ледено доба тек за око 35.000 година, што значи да ћемо у овом процесу бити још дуго. А последице промена су несагледиве.
Ми смо већ сада сведоци одређених последица: ниво океана је виши, а глечера имамо за 40% мање; све су јачи и дужи топлотни таласи, па су чешће суше, али су зато и олује интензивније. Интензивније су и падавине јер што је већа температура, већа је и кондензација, а самим тим више је и падавина. Повећан је и ризик од пожара. А пошто се померају и климатске зоне, повећан је и ризик од штеточина и болести. У кратаком року је дошло до многобројних поремећаја. А све ово представља тек почетак.
Србија спада у регион који ће трпети додатне последице и због свог сиромаштва. 2017. година је била најтоплија година до сад од када се мере температуре – иако лето није било претопло. Годишњих падавина је више него пре, али се њихов распоред променио. Нпр. лета су постала сува (20% мање падавина у ондосу на претходне просеке), док је више падавина у осталим периодима године. Фреквенција сушних година је дупло већа од 1970. до данас, него од 1890. до 1970. Други проблем везан за падавине је огромна количина воде која падне у кратком временском периоду. Рецимо већ 30л кише по м2 у току једног дана представља велики ризик од поплава. Број дана са ектремним падавинама се у неким местима у Србији повећао и до 5 пута. Наше друштво није спремно за ову нову климу.
Укупне штете због суша, поплава, шумских пожара… у периоду 2000-2017 су око 6.5 милијарди еура. Поплаве из 2014. су упозорење, а чије последице смо успели да решимо захваљујући међународној помоћи.
Шта је будућност?
Климатолози се баве интегрисаним развојем економије према емисији CО2, броју становника и индустрији. Париски споразум представља договор да се раст температуре спречи. За Земљу раст од 2 степена значи да улазимо у тај непознати климатски циклус. Ако наставимо са употребом фосилних горива и праксом као до сад, температура ће порасти за 4 степена. Зато је важно испуњење Париског споразума јер то значи пораст температуре за још максимум 1 степен до 2050 што је још увек прихватљиво. Наравно да ово повећање прдставља ризик, али су последнице много мање. Уколико се деси пораст просечне температуре од 4 степена то ће значити већи број дана годишње са просечним температурама преко 35 степени већу важност и ризик за људе поготово хроничне болеснике. Смртност 2017. у Србији у ризичним групама је била већа за 85% него просечно због изразито високихтемпература. Падавине ће такође да се смање – лети посебно. 2012. је изгубљено 2 милијарде еура због суше, а до краја века такве године могу да постану уобичајене – дакле може се десити да 8 од 10 година у декади буду као 2012. година.
Што се докумената усвојених у Републици Србији тиче, Србија је потписница Париског споразума. Србија као потписница, мора једном годишње да подноси извештај о имплементацији мера на које се обавезала. У припреми су Стратегија о климатским променама са Акционим планом, и Закон о климатским променама (нацрт постоји). Прогнозе два извештаја, као и научних радова индивидуалних експерата показују застрашујуће последице које се осећају већ сад. Имплементација мера које су усвојене још се није десила. Многи сектори не препознају да се те мере односе и на њих. Сектор који прати климатске промене у Влади Србије је потцењен. Поставља се питање да ли треба да се направи тело које ће да прати само адаптацију на климатске промене, или треба да се укључе постојећи сектори у имплементацију?. Пољопривредници су први схватили да се клима мења.
У прављењу планова не треба да се гледа само како је било и како је сад, него мора да се гледа у будућност – какве су процене будућих ризика. Све сем тога није адаптација, већ само преглед. Потребне су нам процене будућих последица.
Током дискусије Гордана Чомић је истакла да Србија и Хрвати немају климатске буџете. „ Док немамо дијалог о структури буџета, тешко да се нешто може променити.“ „Друго питање су мерни подаци о биодиверзитету, који би се делили са јавношћу како би јавност схватила колико је то озбиљно питање. Нисам оптимиста да ће се нешто брзо и драстично изменити.“
Дубравка Филиповски је указала на одговор који је добијен у вези са поднетим амандманима на буџет Републике Србије „Издвојиће се већа буџетска средства за следећу годину, за реализацију мера везаних за климатске промене“