Zašto smo tako neuspešni u upravljanju životnom sredinom
UVEK IZNOVA ISTO PITANJE: ZAŠTO SMO TAKO NEUSPEŠNI U UPRAVLJANJU ŽIVOTNOM SREDINOM
Koliko god da mi se čini da o ovome znam dosta činjenica, da sa tim radim i živim svakoga dana dobar deo dana, da ista pitanja postavljam i čitam iste analize, zaključke i preporuke godinama, osećam se kao da sam na samom početku. Kao malo dete, sa večitim i upornim pitanjem ZAŠTO? A ZAŠTO?
Skoro da se više ne stidim ljudi i prijatelja oko sebe, sve više se stidim same sebe. Gde mi prođe radni vek? U čemu protraćih tolike godine? Da sam bar plela džempere, imala bih za modnu reviju ili za tezgu na pijaci. Ovako ostaje samo to uporno pitanje kome su najskloniji pretškolci: ZAŠTO?
Ustvari, čini mi se da u isto vreme znam i milion ZATO, ali ni jedno ZATO nije dovoljno dobar odgovor na ono ZAŠTO. I sva se ta ZATO nekako premeću jedno preko drugog i nikako da se poređaju u neki logičan red, koji može da postane deo rešenja.
A može da počne i ovako: Telefonom zovem kabinet jednog gradonačelnika u Srbiji sa željom da mi potvrdi svoje učešće i učešće još jednog zaposlenog iz lokalne uprave na studijskom putovanju u jednu skandinavsku zemlju, gde ćemo posetiti njihov glavni grad i još nekoliko opština i gde ćemo sa domaćinima razgovarati o njihovim iskustvima o učešću javnosti u zaštiti i unapređenju životne sredine. Pre par dana sam poslala jedan dopis u kome sam sve objasnila i navela razloge zašto smo baš taj grad odabrali da učestvuje u studijskoj poseti, da troškove posete snose domaćini, da nam je ta razmena iskustava korisna kako bismo unapredili sopstvenu praksu… i sad to ponovo prepričavam i objašnjavam u slušalicu. A onda mi sa druge strane slušalice stiže odgovor iz kabineta gradonačelnika „Mi nismo zainteresovani.“ Moja neverica je beskrajna. Gde sam to pogrešila u objašnjenju, koju važnu činjenicu sam zaboravila, pa bih da ponovim…Ali ne, sve su oni lepo razumeli, ali nisu zainteresovani.
Trebalo mi je dobrih nekoliko sati da dođem k sebi… A trebalo mi je i da odem do daleke skandinavske zemlje, da se sa nekim stvarima bolje upoznam, pa da shvatim da su, izgleda, ovi naši loklani političari to već videli i nisu baš spremni da primene ono što je tamo normalno ponašanje.
To normalno ponašanje podrazumeva da su ondašnjim političarima glasači važni toliko da se sa njima o svemu konsultuju, da ih pitaju za mišljenje, žele da znaju njihove stavove i uvažavaju njihove primedbe. Baš tim redom i redosledom. Nikad ne pitaju samo forme radi, već da bi ih čuli i vođeni njihovim primedbama menjali ono što je na redu da se promeni.
Kad sam na jednom od sastanaka čula rečenicu: „Naši sugrađani od nas traže da se još više uključe u reciklažu otpada.“, morala sam da zamolim prevodioca da mi potvrdi da li sam dobro razumela to što čujem. Da li je to moguće? Da, dobro sam čula. Ne traže da neko drugi bude više uključen, već oni sami! A u toj zemlji se na nacionalnom nivou svega 2% otpada odlaže na deponije, a u okrugu koji smo posetili svega 1,5%, zajedno sa građevinskim otpadom. Oni koriste kontejnere sa četri različite komore za reciklabilni kućni otpad, a kanta za otpatke u mojoj hotelskoj sobi je imala tri komore za istu namenu. I imaju želju da budu još više uključeni!
Naravno da imaju želju, predloge, inicijative, jer znaju da će sve te njihove želje, predlozi i inicijative nisu samo mrtvo slovo na papiru, već će biti uzete u obzir kad se bidu donosili novi planovi, programi, rešenja i kad se budu sprovodile nove aktivnosti na unapređenju njihove lokalne zajednice. Njihovim lokalnim političarima, sa njima smo posebno razgovarali, je atraktivnost i udobnost mesta u kome žive sa svojim sugrađanima najvažniji politički cilj, jer im obezbeđuje opstanak na političkoj pozornici. I to je alfa i omega svega što se dešava u ovoj skandinavskoj zemlji, a što nama izgleda kao nedostižan cilj.
Kod nas se nedostatak novca vidi kao neprelazna barijera ka uređenijoj životnoj sredini. Ne postoji ni jedna zemlja, pa ni pomenuta sandinavska, u kojoj ima novca koliko neko misli da mu treba. Svuda će vam svi reći da nema onoliko koliko bi trebalo, ali onoliko koliko ga ima troši se na zajedničli definisan način, svi u tome učestvuju i svima je jasno ko je odgovoran za ono što se u životnoj sredini događa, unaprđuje ili degradira. Možete imati sve novce ovog sveta i uludo ih potrošiti, bez da iko razume zašto se to radi, a možete od dinara uvek napraviti dva i pet, ako se dogovorite, ako tačno znate ko sve od toga ima koristi, ko doprinosi i ko će biti odgovoran ako dogovor nije ispoštovan.
Meni jeo ovaj koncept potpuno jasan, prihvatljiv i primenjiv, ali se bojim da nije baš svima koji se u našim životima i našim zajednicama bave pitanjima zaštite i unapređenja životne sredine. Ili nisu zainteresovani za ovaj koncept, jer mnogo je lakše samo i iznova kukati da nemamo kapaciteta, da to strašno puno košta, da nikako ne možemo da više da opteretimo posrnulu privredu, da nam je narod needukovan, da treba da se učimo od vrtića! Žalosno je što nikako da izađemo iz tih vrtića. Ako iko u ovoj zemlji nešto radi, onda to rade u vrtićima, ali nam deca moraju poći i kući. A onda se sapletu o stvarni život, prepun ružnih navika, prljavih ulica i zlih ljudi. Teško je u tom i takvom stvarnom životu učiniti bilo kakv pomak ka uređenom sistemu u kom svako ima svoje mesto, radi svoj posao sprovodi svoj zakon, jer voli svoju zemlju.
Ljubinka Kaluđerović
sekretarka Odbora za životnu sredinu SKGO