Зашто смо тако неуспешни у управљању животном средином
УВЕК ИЗНОВА ИСТО ПИТАЊЕ: ЗАШТО СМО ТАКО НЕУСПЕШНИ У УПРАВЉАЊУ ЖИВОТНОМ СРЕДИНОМ
Колико год да ми се чини да о овоме знам доста чињеница, да са тим радим и живим свакога дана добар део дана, да иста питања постављам и читам исте анализе, закључке и препоруке годинама, осећам се као да сам на самом почетку. Као мало дете, са вечитим и упорним питањем ЗАШТО? А ЗАШТО?
Скоро да се више не стидим људи и пријатеља око себе, све више се стидим саме себе. Где ми прође радни век? У чему протраћих толике године? Да сам бар плела џемпере, имала бих за модну ревију или за тезгу на пијаци. Овако остаје само то упорно питање коме су најсклонији претшколци: ЗАШТО?
Уствари, чини ми се да у исто време знам и милион ЗАТО, али ни једно ЗАТО није довољно добар одговор на оно ЗАШТО. И сва се та ЗАТО некако премећу једно преко другог и никако да се поређају у неки логичан ред, који може да постане део решења.
А може да почне и овако: Телефоном зовем кабинет једног градоначелника у Србији са жељом да ми потврди своје учешће и учешће још једног запосленог из локалне управе на студијском путовању у једну скандинавску земљу, где ћемо посетити њихов главни град и још неколико општина и где ћемо са домаћинима разговарати о њиховим искуствима о учешћу јавности у заштити и унапређењу животне средине. Пре пар дана сам послала један допис у коме сам све објаснила и навела разлоге зашто смо баш тај град одабрали да учествује у студијској посети, да трошкове посете сносе домаћини, да нам је та размена искустава корисна како бисмо унапредили сопствену праксу… и сад то поново препричавам и објашњавам у слушалицу. А онда ми са друге стране слушалице стиже одговор из кабинета градоначелника „Ми нисмо заинтересовани.“ Моја неверица је бескрајна. Где сам то погрешила у објашњењу, коју важну чињеницу сам заборавила, па бих да поновим…Али не, све су они лепо разумели, али нису заинтересовани.
Требало ми је добрих неколико сати да дођем к себи… А требало ми је и да одем до далеке скандинавске земље, да се са неким стварима боље упознам, па да схватим да су, изгледа, ови наши локлани политичари то већ видели и нису баш спремни да примене оно што је тамо нормално понашање.
То нормално понашање подразумева да су ондашњим политичарима гласачи важни толико да се са њима о свему консултују, да их питају за мишљење, желе да знају њихове ставове и уважавају њихове примедбе. Баш тим редом и редоследом. Никад не питају само форме ради, већ да би их чули и вођени њиховим примедбама мењали оно што је на реду да се промени.
Кад сам на једном од састанака чула реченицу: „Наши суграђани од нас траже да се још више укључе у рециклажу отпада.“, морала сам да замолим преводиоца да ми потврди да ли сам добро разумела то што чујем. Да ли је то могуће? Да, добро сам чула. Не траже да неко други буде више укључен, већ они сами! А у тој земљи се на националном нивоу свега 2% отпада одлаже на депоније, а у округу који смо посетили свега 1,5%, заједно са грађевинским отпадом. Они користе контејнере са четри различите коморе за рециклабилни кућни отпад, а канта за отпатке у мојој хотелској соби је имала три коморе за исту намену. И имају жељу да буду још више укључени!
Наравно да имају жељу, предлоге, иницијативе, јер знају да ће све те њихове жеље, предлози и иницијативе нису само мртво слово на папиру, већ ће бити узете у обзир кад се биду доносили нови планови, програми, решења и кад се буду спроводиле нове активности на унапређењу њихове локалне заједнице. Њиховим локалним политичарима, са њима смо посебно разговарали, је атрактивност и удобност места у коме живе са својим суграђанима најважнији политички циљ, јер им обезбеђује опстанак на политичкој позорници. И то је алфа и омега свега што се дешава у овој скандинавској земљи, а што нама изгледа као недостижан циљ.
Код нас се недостатак новца види као непрелазна баријера ка уређенијој животној средини. Не постоји ни једна земља, па ни поменута сандинавска, у којој има новца колико неко мисли да му треба. Свуда ће вам сви рећи да нема онолико колико би требало, али онолико колико га има троши се на заједничли дефинисан начин, сви у томе учествују и свима је јасно ко је одговоран за оно што се у животној средини догађа, унапрђује или деградира. Можете имати све новце овог света и улудо их потрошити, без да ико разуме зашто се то ради, а можете од динара увек направити два и пет, ако се договорите, ако тачно знате ко све од тога има користи, ко доприноси и ко ће бити одговоран ако договор није испоштован.
Мени јео овај концепт потпуно јасан, прихватљив и примењив, али се бојим да није баш свима који се у нашим животима и нашим заједницама баве питањима заштите и унапређења животне средине. Или нису заинтересовани за овај концепт, јер много је лакше само и изнова кукати да немамо капацитета, да то страшно пуно кошта, да никако не можемо да више да оптеретимо посрнулу привреду, да нам је народ неедукован, да треба да се учимо од вртића! Жалосно је што никако да изађемо из тих вртића. Ако ико у овој земљи нешто ради, онда то раде у вртићима, али нам деца морају поћи и кући. А онда се саплету о стварни живот, препун ружних навика, прљавих улица и злих људи. Тешко је у том и таквом стварном животу учинити било какв помак ка уређеном систему у ком свако има своје место, ради свој посао спроводи свој закон, јер воли своју земљу.
Љубинка Калуђеровић
секретарка Одбора за животну средину СКГО