Brza moda zahteva promenu našeg ponašanja
Kao neko ko obožava modu i pripada generaciji Z (zed) tema Brze mode mi je itekako zanimljiva. Svi mi smo svesni promene kulture kupovine,koja je od butika prešla do društvenih mreža. Danas je kupovina odeće masovna, brzo promenljiva i nažalost slabo održiva. Ali je jeftina, danas možemo naći npr haljinu koja je proizvedena u jednoj zemlji sa materijalom koji dolazi iz druge i dugmićima koji dolaze iz treće države. Danas komadi odeće prođu pola sveta pre nego što dospeju u naše ruke, a i dalje koštaju manje od jedne vozne karte. Odgovor na pitanje kako je to moguće dobila sam tako što sam pisala rad za ispit iz Ekološkog prava na Pravnom fakultetu “Pravno regulisanje tekstilnog otpada u međunarodnom pravu: uticaj industrije brze mode na životnu sredinu”. Prilikom pisanja otkrila sam mnogo zanimljivih podataka koji su me dodatno učvrstili u stavu da moramo da širimo svest o lošim uticajima brze mode kao i da menjamo naše kupoholičarsko ponašanje i da sistemski uredimo reciklažu tekstila.
Ultra brza moda
Brza moda
Brza moda je poslovni model proizvodnje koji se zasniva na kratkim ciklusima dizajna, proizvodnje i distribucije, masovnim količinama, niskoj ceni i brzoj zameni kolekcija. Njen cilj je izrada replika, odnosno kopija modnih trendova prikazanih na modnim pistama širom sveta.
Brza moda nastaje u drugoj polovini XX veka, kada usled globalizacije sami modni trendovi postaju globalni. Globalizacija lanaca snabdevanja i outsorsing proizvodnje u siromašnim državama omogućili su drastično sniženje troškova i veliku zaradu. U proizvodnji se angažuju firme iz siromašnih zemalja sa niskim zaradama i problematičnim sistemom radnog zakonodavstva. Ovaj fenomen predstavlja problem u više pravnih grana od povreda osnovnih ljudskih prava, radnog prava, prava intelektualne svojine i ekološkog prava.
Brza moda dovela je do velikih promena u marketingu i poslovanju generalno širom sveta. Tako da sada gotovo sve kompanije bilo čime da se bave promovišu svoje proizvode ili usluge po sezonskom principu kao da su modne kolekcije. Takođe brzu modu baš karakteriše običaj agresivnog marketinga, dok digitalna trgovina i njene platforme omogućavaju svakodnevno lansiranje mini-kolekcija i mikrotargerisanje potrošača. To dovodi do širenja kulture konzumerizma koja skraćuje životni vek ove vrste proizvoda i podstiče njihovu stalnu kupovinu koja vodi do velike količine tekstilnog otpada i opterećenja infrastrukture za upravljanje otpadom. U poslednjih nekoliko decenija proizvodnja odeće i tekstila povećala se za 50 odsto, dok je vreme nošenja pojedinog komada odeće palo za 40% (Ellen MacArhur Foundation, 2017.) Ovakva kultura konzumerizma i bacanja odeće, koju korisnici zbog brze promene nose svega nekoliko puta, dovodi do zatrpavanja deponija.
Brza moda je industrija vredna danas 150,8 milijardi dolara i porasla je za 10,74% u 2024. godini. Procenjuje se da će ova industrija dostići vrednost od 291,1 milijardi dolara do 2032. godine. Ovaj poslovni model iako veoma ekonomski isplativ za globalne lance snabdevanja, generiše značajne negativne posledice na životnu sredinu. Prema podacima Uniform Market, brza moda je treći najveći zagađivač na svetu sa oko 10 % ukupnog karbonskog otiska godišnje, tako da sektor brze mode ostavlja gore posledice po živortnu sredinu od samog transportnog sektora (Cardona, 2024). Ekološki uticaji prisutni su u svim fazama životnog ciklusa proizvoda od tekstila, od proizvodnje do odlaganja i pogađaju gotovo sve prirodne celine – vodu, vazduh, zemljište.
Polyester
Zagađenje
Jedan od vodećih problema po pitanju proizvodnje tekstila je zagađenje voda. Procenjuje se da tekstilna industrija doprinosi 20% globalnog zagađenja čiste vode, uglavnom od procesa bojenja. Do toga dolazi jer se ne koriste adekvatni prečišćivači. Količina voda koja se koristi za preradu tkanine i sam uzgoj pamuka je ogromna, pored toga za sam uzgoj su potrebne velike površine obradivog zemljišta i prekomerna upotreba pesticida.
Osim toga, tehnološki procesi hemijske obrade tekstila emituju i štetne gasove u vazduh. Prema proceni Međunarodne agencije za energiju (IEA), tekstilna industrija je još 2016. godine emitovala oko 1,2 milijarde tona gasova sa efektom staklene bašte (GHG). To je više nego svi međunarodni letovi i pomorski prevoz zajedno (IEA, 2017). Pored gasova, ova industrija stvara ogromne količine plastike i drugog otpada kojim zagađuje vazduh i okeane. Oko 35 % mikroplastike koja se nalazi u okeanima dolazi od materijala upotrebljenih u proizvodnji brze mode (Cardona, 2024). Glavni krivac za to je poliester, koji je glavni materijal u proizvodnji odeće i obuće u lancima brze mode i koji otpušta mikroplastiku. U fazi upotrebe i pranja, mikrofiber koji dolazi iz takvih sintetičkih vlakana zagadjuje ekosistem mikroplastikom.
S obzirom na višak otpada koje tekstilna industrija svakodnevno stvara imamo problem neodgovornog odlaganja istog, kao i izostanak sistema za reciklažu odeće. Na svetskom nivou reciklira se manje od 1% proizvedenog tekstila. U Evropi i ako je malo bolja situacija nego na svetskom proseku skoro 90% korišćene odeće se ne reciklira. Ta odeća završava na deponijama, u spalionicama, rekama ili potocima. Na godišnjem nivou, u Srbiji, na divljim deponijama završi više od 5.000 tona tekstilnog otpada. Iako je još 2016. godine doneta odluka o zabrani odlaganja tekstilnog otpada na deponijama, ali država i dalje nije obezbedila alternativna rešenja. Savesni proizvođači zbog toga ne mogu adekvatno da recikliraju otpad, već moraju da izdvoje dodatna novčana sredstva za naknadu operaterima koji će preuzeti tekstilni otpad. Njih je, naspram proizvodnje, izrazito malo.
Reciklaža tekstila u Srbiji
Novi Pazar je među prvim gradovima u Srbiji koji je počeo sa prikupljanjem i reciklažom tekstilnog otpada. Danas oni preko 44 kontejnera za tekstilni otpad prikupe godišnje preko 60 tona tekstilnog otpada. Do sada se taj otpad ložio ili taložio na deponiji. Ovim se JKP Čistoća aktivno uključila u smanjenje karbonskog otiska i unapređenje kvaliteta vazduha u Novom Pazaru. Potrebno je da se i druge lokalne samouprave ugledaju na grad Novi Pazar i pokrenu prikupljanje i reciklažu tekstila u svojim komunalnim sistemima.
Pravna regulativa
Proizvodne faze brze mode su raspršene transnacionalno i prekograničnog su karaktera što otežava praćenje uticaja na životnu sredinu kao i povrede prava. Zbog toga nam je neophodan usaglašen međunarodni i regionalni pravni okvir, uključujući i kontrolu prekograničnog prometa otpada, zahteve za traganje kroz lanac snabdevanja, te zabranu obmanjujućih ekoloških tvrdnji.
Ujedinjene nacije (UN) nemaju specifične pravne regulative koje se tiču održivosti poslovnog modela brze mode. One imaju proklamovane ciljeve održivog razvoja sadržane u Agendi 2030 gde brza moda i njen poslovni model mogu da se vežu za veliki broj tih ciljeva. Zbog toga su agencije UN kreirale Alijansu UN za održivu modu.
EU ima najnaprednije normativno okruženje za regulisanje brze mode i tekstilne industrije. Strategija EU za održiv i cirkularni tekstil iz marta 2022. postavila je viziju da tekstilni proizvodi budu trajniji, održiviji, reciklabilniji i slobodniji od štetnih supstanci, uz sistemsko suprotstavljanje brzoj modi. Ključni instrumenti su reforme propisa o eko-dizajnu proizvoda (2024), proširenoj odgovornosti proizvođača, upravljanju otpadom i tržišnom nadzoru, kao i mere protiv “zelenog pranja” i obmanjujućeg marketinškog oglašavanja. U poslednjim izmenama i političkim dogovorima u EU razvija se obaveza uspostavljanja nacionalnih sistema EOP (Proširena odgovornost proizvođača) za tekstil kako bi proizvođači finansirali prikupljanje, sortiranje i reciklažu, a države članice obezbedile sistem odvojenog sakupljanja tekstila. Propis o eko-dizajnu za održive proizvode uvodi horizontalne zahteve za trajnost, popravljivost i informacione “pasoše” proizvoda koji se mogu primeniti i na tekstilne proizvode. Paralelno, jača se i sprovođenje mera u digitalnom prostoru. Zakon o digitalnim uslugama i Zakon o digitalnim tržištima usmeravaju odgovornost platformi i poštenu konkurenciju, što je relevantno zbog modela prodaje brze mode preko velikih onlajn platformi, uključujući borbu protiv obmanjujućih zelenih tvrdnji. U ekonomskom domenu raspravlja se i o porezima i carinskim režimima za sitne pošiljke u prekograničnoj e-trgovini, kako bi se umanjile regulatorne rupe i osigurala ravnopravna konkurencija sa evropskim proizvođačima i maloprodajom.
Zaključak
Brza moda predstavlja jedan od najizraženijih izazova savremenog prava životne sredine. Ona pokazuje kako ekonomski modeli koji ignorišu principe održivosti proizvode sistemske ekološke i socijalne posledice. Međunarodna zajednica, pre svega kroz UN i EU, postepeno gradi normativni okvir za prelazak sa linearnog na cirkularni model proizvodnje i potrošnje tekstila.
Srbija, kao zemlja kandidat za članstvo u EU, ima priliku i obavezu da ovaj proces iskoristi za unapređenje sopstvenog sistema upravljanja otpadom. To podrazumeva uspostavljanje efikasne infrastrukture, ekonomskih instrumenata i regulatornog okvira koji će podstaći održivu proizvodnju i potrošnju.
Održivost tekstilne industrije nije samo tehničko, već i etičko pitanje. Ona podrazumeva pravo budućih generacija na čistu vodu, zdravu zemlju i čist vazduh, ali i dužnost sadašnje generacije da preuzme odgovornost za način na koji proizvodi, kupuje i baca. Upravo u tome leži smisao i zadatak savremenog ekološkog prava.
Milica Đajić
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu