Циркуларна економија у пољопривреди
Заштита земљишта
Земљиште, као тешко обновљив природни ресурс, је био и остао најважнији ресурс за производњу хране. На
њега велики утицај имају све интензивнија експлоатација и све убрзанија индустријализација и урбанизација што
последично доводи до смањивања обрадивих површина и веће загађености која директно угрожава, не
само производњу хране него и очување биодиверзитета. Ови односи су у неким подручјима дошли испод
граничних вредности. Због наведене угрожености земљишта његовој заштити треба посветити велику пажњу,
посебно што се сваке године у свету изгуби неколико хиљада хектара најквалитетнијег земљишта.
Нажалост апсолутних мера заштите земљишта нема, али се могу применити релативне мере. На стање
плодног земљишта неповољно утичу многи фактори од којих међу најважније убрајамо следеће: ерозије
(ветра, воде, сунца), индустријски загађивачи, минерална ђубрива, пестициди, недостатак ветрозаштитних
појасева, загађивање земљишта илегалним одлагањем отпада, утицај саобраћаја на плодно земљиште
поред аутопута и фреквентних путева, путем издувних гасова, итд. Употреба већих количина фосфорних
ђубрива представља опасност због могућности уношења тешких метала у плодно земљиште. Фосфати који се користе за израду вештачких фосфорних ђубрива садрже кадмијум, који биљке усвајају, преко њих животиње и тако долазе у људски организам, где могу изазвати тешка оболења. Пестициди, разни растварачи и амбалаже које се користе за чување и транспорт су веома опасне материје које могу имати неповољан утицај на плодност земљишта. Регенерација траје дужи временски период, па се стварање храњивих материја смањује, а самим тим и плодност земљишта.
Пољопривреда
Један од највећих “непријатеља” животне средине је интензивна пољопривреда јер извођење различитих
агротехничких операција и употреба инвазивних хемијских средстава уништава живи свет у земљишту, води и
ваздуху, те на тај начин доводи до поремећаја екосистема.
Усмереност на повећање приноса и профит доводи до занемаривања очувања неопходних ресурса за
опстанак. Иако су општи принципи Директиве Европског парламента и Савета којом се успостављају оквири
Европске заједнице за достизање одрживе примене средстава за заштиту биља (пестицида), број 2009/128/ЕЦ (СУД Директива), пренети у национално законодавство Републике Србије Законом о средствима за заштиту биља („Сл. гласник РС”;, бр. 41/09) јуна 2009. године, а неки од принципа још 1999. године Законом о заштити биља (инспекција прскалица и орошивача), њихова имплементација није на задовољавајућем нивоу.
У Европској унији се посебна брига води о заштитити животне средине односно притиску на животну околину
који долази из агро средине. У земљама ЕУ агро производња је регулисана прилично строгим законима
заштите животне средине као што је Нитратна директива 91/676/ЕЕЦ, Оквирна директива о водама
2000/60/ЕЕЦ, Директива о стаништима 92/43/ЕЕЦ.
Кодекс добре пољопривреде
Пратећи принципе Кодекса добре пољопривредне праксе (ДПП) који свака земља ЕУ мора да развије сходно својим специфичностима, а који укључује: заштиту природних ресурса, управљање околином, безбедност радне снаге, здравље и добробит животиња, безбедност хране и хранива и здравствену заштиту. Значај локалног деловања све више добија на важности па тако и осавремењавање локалне самоуправе кроз активности одрживог (усклађеног и уравнотеженог) развоја које заговарају нови однос према животној средини: спречавање узрока загађења и деградације. Те активности подразумевају чување и штедњу
минералних и других природних ресурса земљишта, шума, водног богатства и биодиверзитета у целини, као и
одрживу употребу обрадивог земљишта. Стратегија локалног одрживог развоја, између осталог, има за циљ
доношење стратешких докумената и унапређивање заштите животне средине на локалном нивоу.
аутор: Мирослав Хинић