Одрживим туризмом до заштите природе
СПОЗНАЈМО НАШЕ ОКРУЖЕЊЕ КАКО БИ ГА САЧУВАЛИ И ВАЛОРИЗОВАЛИ
Стално слушамо о неискоришћеним потенцијалима наше земље привредним, пољопривредним, туристичким… Мислимо да је наша земља најплоднија, најлепша, природа очувана али ми, нажалост, нисмо способни да то искористимо. Ипак, питање је да ли је све баш тако односно да ли смо баш увек реални и довољно свесни. Чињеница је да не познајемо довољно своју земљу, да је наша представа туризма углавном погрешна, а такође ни ниво еколошке свести није на завидном нивоу. Морамо се упознати се са нашим природним добрима, морамо научити нешто о њима, ако је могуће упоредити их са истим или сличним у окружењу како бих заштитили, унапредили и валоризовали. Потребно је да сви схватимо да заштита природе није ограничење већ шанса, коју треба искористити на прави начин. Некада није потребно „измишљати топлу воду“ већ применити туђа искуства, било негативна било позитивна у нашем окружењу.
ТУРИЗАМ ЈЕ ПОТРЕБА
Туризам је глобални процес који се темељи на социјалним и економским људским слободама. Међутим, више него икад данас је туризам потреба. Чињеница је да данас туризам све више воли људски контакт са природом, њеним комплетним искуством и да ће се у будућности заснивати на овоме.
ТУРИЗАМ И ПРОСТОР
Посебно место у развоју туризма и туристичким кретањима заузима простор. И ова веза је врло деликатна. Активности туриста, као уопште људске активности, се одвијају у простору и на штету простора, а истовремено изискују његов висок квалитет. Зато се туризам, пре осталих сектора привреде, суочио са нерационалном и штетном употребом простора, јер је простор есенција туристичког производа и без квалитетног простора нема туризма.
Дакле, морамо бити свесни да туризам са собом носи опасност од самодеструкције односно уништавања сопствене базе, а то је управо природно окружење. На тај начин може постати негација самог себе. Због тога туризам мора и може да осигура заштиту природе и читавог подручја за сопствени развој и активности, јер ће их у противном уништити.
Зато су одреднице одрживог туризма, који треба да тежи складном економском развоју, у планирању употребе простора у границама минималног и максималног прихватног потенцијала.
Појам прихватног капацитета дефинише се као “максималан број туристичких корисника који истовремено посећују туристичко место без неприхватљивих поремећаја физичког, економског и социо-културног окружења, као и без неприхватљивог смањења квалитета задовољства посетилаца“. (UNEP, UNWTO, 2005.).
ОДРЖИВ, ЕКОЛОШКИ ИЛИ ОДГОВОРАН ТУРИЗАМ
По дефиницији Светске туристичке организације одрживи туризам подразумева оптимално коришћење ресурса који чине конститутивни елемент туристичког развоја, при чему се не нарушавају кључни елементи еколошких процеса и помаже се заштити природне баштине и биодиверзитета. Како би одрживи туризам могао у потпуности да се реализује, циљеви који морају бити испуњени су: локални просперитет, економски напредак, обезбеђење квалитетне радне снаге, социјална једнакост, задовољство посетилаца, локална контрола, добробит локалних заједница, унапређење културне баштине, обезбеђење физичког интегритета, заштита биодиверзитета, ефикасна употреба ресурса и очување свих елемената животне средине (UNEP, UNWTO, 2005.).
Екотуризам као облик одрживог туризма постаје веома популаран и поприма светске размере. Све његове активности одвијају се у добро очуваним и атрактивним природним подручјима. Има изражену едукативну компоненту и значајан је у смислу изградње еколошке свести и код локалног становништва, али и код туриста.
Шта заправо значи бити одговоран туриста? Одговорни туриста није само обичан посматрач природних добара, већ је еколошки оријентисан, активан учесник у њиховом очувању и заштити. Главни задатак одговорног туризма јесте минимизирање негативних привредних, еколошких и друштвених утицаја, уз повећање привредне користи за локално становништво.
Од суштинске важности када је у питању туризам у заштићеним подручјима је то да не угрожава вредности биодиверзитета, већ да подстиче његову заштиту.
А ГДЕ СМО ТУ МИ?
У Србији степен развоја екотуризма није на завидном нивоу. Разлози за то су недовољно развијени центри екотуризма, као и недостатак праве кампање за подизање свести код људи о екотуризму. Питање је колико је култура одласка у природу развијена у нашем региону, наравно ако изузмемо Словенију.
Можда је прејако рећи да не волимо боравак природу али је сигурно не видимо као атракцију у довољној мери. Наша прошлост је таква да је неко од наших ближих предака „побегао“ са села односно са неке планине и зашто би се ми сада тамо враћали као туристи. И овде у ствари долазимо на проблем и понуде и потражње. Они који нуде услуге не виде овде прилику за зараду, а са друге стране ни тражња није изражена.
Људи и даље не разумеју нечију потребу да шета или “не дај Боже” трчи или вози бицикл по планини, али почињу да благонаклоно гледају на то јер им те активности обезбеђују госте. Памтим изјаве људи који се „озбиљно“ баве туризмом “Види ове будале дошли да шетају по шуми“. Можда они и даље не схватају овакве потребе, али не само да их не коментаришу већ се сада жале да стазе нису добро обележене, да има смећа и слично. То је значајан помак. Многи и даље нису свесни зашто су неке радње штетне, али почињу да се труде да их исправе јер им то доводи госте.
Нажалост, у нашем окружењу се заштита природе доживљава као фактор који ограничава развој туризма, јер се сам појам туризма схвата погрешно. У главама наших људи туризам су хотели и велики туристички комплекси, богат ноћни живот, вештачки створене атракције и слично, а заштићена природа би требало да буде све само не то. Зато је кључ у едукацији и заштитара и локалног становништва, давалаца услуга и посетилаца. Свако носи део одговорности. Ипак, све више људи пружа различите услуге туристима и они углавном разумеју шта привлачи посетиоце, шта желе и да је основа свега очувана природа. Онда када људи осете директну корист од заштићене природе ставови и навике се брзо мењају.
ЗАШТИТА ПРИРОДЕ У СРБИЈИ
Површина заштићених подручја тренутно износи 678.237 ха, односно 7,66% територије Србије. Под заштитом се налази 471 заштићено подручје (ЗЗПС):
- 5 националних паркова,
- 18 паркова природе,
- 21 предео изузетних одлика,
- 70 резервата природе,
- 6 заштићених станишта,
- 315 споменика природе,
- 36 подручја од културног и историјског значаја,
- 1784 строго заштићених дивљих врста и
- 860 заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива.
ПРИМЕР НП ТАРА
На примеру посматрања медведа у Националном парку Тара, који још увек није достигао свој пуни капацитет, можемо видети позитиван пример промене ставова у корист заштите природе. Локално становништво је деценијама имало негативан стан према заштити медведа, међутим, када су почеле туре посматрања медведа ситуација је почела да се мења. Не свест људи се сигурно није променила још увек у довољној мери, али су почели да осећају економске бенефите присуства овакве врсте у њиховом окружењу. Тачно је да директан приход од ове активности убира Национални парк Тара. Али неки туристи долазе на Тару само због тога, а поред тога негде морају да спавају, једу локалну храну, купују сувенире, користе локални превоз, и друге културно-рекреативне услуге. Локалне агенције нуде вишедневне аранжмане који поред посматрања медведа укључују и различите активности које пружа локално становништво.
ПРИМЕРИ ИЗ ИНОСТРАНСТВА
Не треба ићи далеко да би нашли позитивне примере за ову причу. Словенија је сама по себи пример који треба следити. А ако треба да издвојим један конкретан за мене је то Крајински парк Логарска долина где је локално становништво узело ствар у своје руке. Како би постигли најбоље резултате у заштити и валоризацији простора организовали су се као деоничари и преузели управљање парком од општине. После 30 година можемо рећи да нису погрешили.
ДА ТУРИЗАМ И ТУРИСТИ МОГУ ДА ПОМОГНУ ОЧУВАЊУ ПРИРОДЕ
Јако је битно да туриста својим кретањем кроз заштићене области не наруши првобитно стање животне средине и да за собом „не остави ништа осим трагова стопала“. Куповином локалних производа и услуга доприносимо економској добробити локалне заједнице. Такође, од изузетног значаја је поштовање обичаја и традиције локалних заједница и ближе упознавање са истим.
Туризам мора бити носилац активне заштите животне средине, промотер природних лепота и атрибута животне средине, њених духовних и материјалних вредности. Комплементарност туризма и заштите природе мора се манифестовати у концепту активне заштите природе за потребе туриста, али и у заштити природе од туриста.
Улога управљача и медија је да посетиоци заштићених подручја стигну у њих информисани о проблемима заштите и да оду из њих као амбасадори одговорног коришћења и заштите природе. Дакле, кључ је у едукацији и адекватној презентацији вредности, односно сви у ланцу услуга на некој дестинацији овог типа треба да темеље своје пословање на заштићеној природи и презентацији и очувању вредности које их окружују.
ТУРИЗАМ У ВРЕМЕ КОВИДА
Туристи све више преферирају локална путовања. Ковид је само убрзао ову транзицију туристичких дестинација, а прави разлози леже у јачању еколошке свести путника и ставу да су персонализована путовања атрактивнија. Као најбитнији фактор у избору дестинације стављени су безбедносни разлози, док је са друге стране главни разлог путовања активни туризам. Према стручњацима, ове промене ће остати на снази и у „пост Ковид ери“.
Дакле, очекује нас јачање индивидуалних персонализованих путовања, путовања мањих група за разлику од великих масовних путовања у стандардним пакет аранжманима. Путоваће се више локално, регионално, континентално, мање међународно и интерконтинентално. Путовања ће бити све активнија, авантуристичка. Сви у ланцу туристичке понуде мораће се прилагодити овим трендовима, од превозника до угоститеља, пружалаца услуга… Заштићена природа долази на главну сцену када су путовања у питању, а на свима нама је да се изборимо да то помогне живот локалних заједница и ојача заштиту природе.
ТУРИЗАМ НЕ ТРЕБА ДА БУДЕ ЦИЉ ВЕЋ СРЕДСТВО ЗА ПОСТИЗАЊЕ ЦИЉА
Када постоји правни оквир за заштиту одређених природних добара и када зацртана начела заживе и у пракси, уз примену адекватне законске регулативе, међусобан координирани рад Владе и надлежних институција, примену адекватних планова и одрживо управљање заштићеним подручјима, иста могу постати дестинације међународних размера. Међутим, ми као појединци можемо да учинимо много више него што мислимо по питању тог значајног процеса.
Морамо упознати своју земљу и бити одговорни према њој, а наша деца ће нам бити захвална на томе.
Аутор: Ранко Милановић, дипл. Туризмолог
Руководилац службе информисања, презентације и туризма ЈП „Национални парк Тара“
