Пречишћавање отпадних вода главног града
Где смо данас?
За београдски канализациони систем може се констатовати да је у последњих 40 година, изузимајући неколико година с почетка овог века, запостављан због чега је ова важна комунална делатност, постала ограничавајући фактор за развој града. Проблеми одвођења и пречишћавања отпадних вода, веома су озбиљни и упозоравајући са аспекта санитарно-хигијенског стања града Београда и заштите животне средине.
Разлог заостајања у изградњи канализационог система у односу на изградњу водоводног је стални недостатак средстава, жеља да се што већем броју становника града обезбеди водоводни систем као и недовољна доследност структура локалне самоуправе да се спречи даље ширење водоводног система који није у сагласности са канализационим системом. Другим речима, дешава се да развој водовода не прати развој и изградњу канализације чиме долази до проблема, јер каналисање отпадних и атмосферских вода није адекватно и правовремено урађено. Као последица оваквог развоја канализационог система дошло је до загађења животне средине, за чије ће санирање бити потребан дуги низ година.
Два основна вишедецениjска проблема са коjима се град Београд суочава у управљању отпадним водама су:
- испуштање канализационог система у десну обалу реке Саве практично директно у заштићену зону изворишта подземних вода
- неадекватна заштита десне обале Дунава, директним изливањем употребљених вода са териториjе Земуна и дела Новог Београда у Дунав
Приказ канализационих ситема града Београда
Генерални концепт канализационог система, решаван је у складу са Генералним урбанистичким плановима (ГУП) града од 50-их година прошлог века, али се углавном није битно мењао, па основу решења канализационог система чини Генерални пројекат канализације израђен крајем седамдесетих година прошлог века, допуњаван по годинама када су се радили Генерални урбанистички планови града. Последња допуна извршена је у првој декади овог века врло квалитетном студијом коју је израдио Институт за водопривреду „Јарослав Черни“.
Одлука Скупштине града из 1972.
Иако се често веруjе да о адекватном управљању отпадним водама у Београду ниjе размшљано до почетка процеса европских интеграциjа, одлука Скупштине града Београда из 1972. године коjом су у усвојеном ГУП-у постављени основи за изградњу построjења за пречишћавање отпадних вода (ППОВ) показуjе другачиjе. Одлуком jе предвиђена планирана изградња и потврђена неопходност постојања ППОВ централног сливног система канализације града Београда. Према овом ГУП-у београдски канализациони систем од укупне површне од 640 км2 треба у коначном решењу да покрива нешто више од 50% ове територије или око 360 км2.
Данас градска канализација покрива само око 180 км2, и евакуише са тог подручја око 120 милиона м3 употребљене воде и око 60 милиона м3 атмосферске воде. Тренутни степен изграђености колекторског система Београда износи око 80% у ужем и 65% у ширем градском подручју, што значи да велики део урбаног простора уопште није покривен канализационом мрежом.
Колектори су канализациони цевоводи, различитог пречника, од мањих ка већим, који сакупљају употребљену воду од крајњих корисника водоводног система и атмосферску воду са свих градских површина и слободним падом ове воде, одводе до најнижих делова града. Старост изграђених колектора и канализационе мреже је такође велики проблем јер је већина главних колектора изграђена пре седамдесетих година. Развој канализационог система града Београда, као неопходног предуслова изградњи ППОВ-а, треба да се фокусира на доградњи и реконструкцији постојеће и изградњи нове канализације, а у складу са проширењем града Београда.
Интерцептор – како то моћно звучи
Најважнији део система, нешто што спроводи отпадну воду на локацију предвиђену за даљи третман је интерцептор, односно завршетак изградње доводног колектора и свих припадјућих деоница. Главни колектор (интерцептор) представња елемент који треба да сакупи све употребљене воде са територија општина Нови Београд и Земун као и са територије Централног система (шире градско језгро града Београда), до Великог Села, где ће се налазити постројење за пречишћавање употребљених вода града. Пројекат овог колектора урађен је седамдесетих година прошлог века, када је била урађена и прва деоница овог колектора од око 1,5 километара. Даља реализација била је одлагана све до 2008. године када је започета изградња деонице од око 7 километара која је завршена 2012. године. Без доводног колектора, интерцептора, према ППОВ-у нема услова за даљу причу о пречишћавању отпадних вода града Београда. Завршетак радова на изградњи свих деоница интерцептора доводи нас на почетак теме о изградњи постројења.
Траса Интецептора од Ушћа до Великог села
Изливање у реке
Закон о водама, обавезује све кориснике употребљених вода на пречишћавање пре упуштања у реципијенте. За београдски канализациони систем предвиђена је изградња једног централног и четири сателитска постројења и мора се изнаћи начин да се са реализацијом ових пројеката, фазно и отпочне. Тиме би се и 24 излива канализације, колико их данас постоји на Сави и Дунаву, укинули. На то нас обавезује и директива 27 Европске уније донета 1991. године, да се све отпадне воде пре упуштња у водотоке, реципијенте, морају пречистити и за то је дат рок до 2005. године. Постоји велика вероватноћа да Београд остане једина престоница у Европи без уређаја за пречишћавање отпадних вода. Непостојање централног ППОВ-а ствара и додатни еколошки проблем јер не постоји место за пречишћавање отпадног муља из септичких јама приградских насеља и делова града који нису повезани на канализациону мрежу.
Како даље?
На основу коначне фаза изградње канализационог система са изградњом централног уређаја за пречишћавање отпадних вода у Великом селу (укупна вредност инвестиције процењена је на 395*106 €) и изградњом поодсистема везаних за реку Дунав, Банатски и Болечки подсистем и свега наведеног, када је канализациони систем Београда у питању, постигло би се између осталог и решење два основана проблема наведена на почетку:
- Заштита извориште београдског водовода (река Сава), паралелно са изградњом тунела од петље Мостар до улице Венизелосове при чему би се све употребљене воде пребациле из слива реке Саве у слив Дунава и до завршетка Интерцептора упустити их у већ изграђени колектор на локацији Ада Хуја;
- Заштита десне обале реке Дунав, на потезу од Земуна до Ушћа,од испуштања канализационог садржаја на том делу реке, тако што би се пуштањем у рад колектора од Кеја Ослобођења до Ушћа отпадна вода преусмерила према планираном ППОВ-у.
Проблем пречишћавања и одвођење отпадних вода не решава се кроз једногодишње инвестиције. То су дугорочни захтеви на технички сложеним и скупим објектима и сваки застој у изградњи ових система се одражава на већ постојећи систем у смислу функционалности, поузданости у раду, заштите животне средине или уклапања у рокове законске регулативе.
Први кораци неопходни у унапређењу система управљања отпадним водама у граду Београду су:
- саставити базу података о постојећој канализационој мрежи;
- урадити планирану покривеност канализационом мрежом у складу са развојем града и проширењем територије града Београда;
Тек на основу података са постојеће и планиране сливне мреже започети предпројектовање ППОВ-а и дефинисати шта је потребно да би ППОВ могло да остварује своју функцију у што већем степену корисности.
Наравно, све ово није могуће без финансијских средстава као предуслова реализације плана. Пракса којој се данас тежи у европским земљама је да одређени систем гради услуга коју систем пружа, тј. да се средства за доградњу и изградњу нових објеката система убирају из услуга које систем пружа. У овом случају изградњу комплетног канализационог система требало би кроз време обезбедити из услуге одвођења атмосферских и употребљених вода и пречишћавања употребљених вода.
Савремене светске тенденције указују на то да ове две важне комуналне функције (водовод и канализација) боље функционишу одвојено као што је то случај у Бечу, Минхену, Будимпешти и у низу других европских метропола. Функционисање Београдске канализације као одвојеног система омогућило би да се средства прикупљена за услуге које врши канализациони систем не преливају на одржавање водоводног система, већ да се троше наменски за оно за шта су и узета од крајњих корисника система.
Предраг Тасић
маш. инг. специјалста у области управљања водама и заштити жвотне средине