Утисци из чланства у Радној групи
Утисци из чланства у Радној групи Министарства заштите животне средине за Нацрт Закона о изменама и допуна закона о управљању отпадом.
Као једна од две најбоље рангиране организације цивилног друштва, у име Еколошког покрета Врбаса, а на јавни позив Министарства заштите животне средине, укључио сам се у рад Радне групе за израду Нацрта закона о изменама и допунама Закона о управљању отпадом. Радну групу су чинили 66 чланова из 8 министарстава, ПКС, Покрајинског секретаријата за заштиту животне средине, ОЦД, великих пословних субјеката, стручних и инспекцијских служби… Готово половина чланства била је из стручних служби Министарства ЗЖС. Председница Радне групе била је Теодора Спасојевић, помоћница министра из Сектора за управљање отпадом, отпадним водама и успостављање циркуларне економије, док је састанке одлично модерирала Миња Блажић Павковић, правница у Министарству.
Photo credit Ministarstvo zaštite životne sredine
Мултидисциплинарност радне групе
На први поглед, могло би се рећи да је Министарство препознало мултидисциплинарни карактер проблематике и осим различитих државних ресора, позвали су представнике привреде и профилисаних цивилних организација да пруже свој допринос креирању једног од, по мени, важнијих прописа у Србији, који би могао да допринесе уклањању поразног имиџа Србије, смећем прекривене земље. С обзиром на штетне утицаје сметлишта на здравље људи, учешће представника Министарства здравља, које, и поред сталних позива, нисмо регистровали на еколошким скуповима, очекивали смо неки додатни допринос квалитету расправе.
Међутим, коментаре представника Министарства здравља нисам видео нити чуо, врло често су нестајали пре краја састанка, а неке су и прескакали. По овоме ми се чини да је здравство и даље равнодушно на штетне утицаје из амбијента, тј. за истинску здравствену превентиву. Изостанак Министарства просвете, важног за дебату о урбаној култури и сагледавање принципа превентивности, одмах је упао у очи, што сам и истакао али без позитивне реакције организатора. Такође није било ни представника великих трговинских ланаца, односно, великих дистрибутера неповратне амбалаже и “масовних произвођача отпада”.
Привреду су представљали само чланови Асоцијације српске енергетски интензивне индустрије, примећујем у околностима високог притиска европских али и нових домаћих прописа везаних за наплату емисија гасова из спректра стаклене баште. Као да друге гране привреде нису имале мотива да у овој прилици заступају своје специфичне интересе или да представе проблеме у испуњењу захтевних прописа. Нисам сигуран да су уопште били обавештени и анимирани!?
photo credit Ministarstvo zaštite životne sredine
Представници ОЦД
Рекло би се да три представника ОЦД (трећи је додат накнадно) делују сасвим скромно на 66 чланова Радне групе. Међутим, по мени, то сасвим осликава отуђење Министарства од аутентичног цивилног сектора, а онда и узвратно, престанак било каквих очекивања с друге стране. Од 2021. године се не објављује конкурс за еколошке организације који је био најважнији механизам подршке за еколошке ОЦД до тада. Такође и место дијалога и усклађивања приоритета. Утисак је да се ипак у Министарству изгубило поверење за равноправну стручну расправу са представницима удружења или се просто избегава потенцијална јавна критика.
Да ли је то био и разлог што су неке наше колеге из Радне групе, изнеле бојазан да је широк састав Радне групе а мали проценат привреде и цивилног друштва, само шминка за јавност и европске партнере, чије ће се мишљење уважити само до нивоа већ формираног става. Изостанак свих наших коментара и сугестија у верзији Нацрта закона за јавну расправу, можда би могао на то и да укаже.
Но, за нас заиста није био битан проценат учешћа и неко евентуално прегласавање, већ ретка прилика да се на релевантном месту изнесе став. Утврдили смо да да је то место заиста било отворено за наше мишљење и да су оквири за дијалог били комотни али и да смо вероватно додирнули границе својих домета. Овај пут, надамо се.
photo credit Ministarstvo zaštite životne sredine
Пут закона
Нисмо изгледа одмах схватили да се излази из Радне групе не изгласавају. Њих формира стучни тим Министарства разматрањем приспелих коментара а онда их евентуално коригује после јавне расправе, да би Нацрт закона био прослеђен Влади. Влада потом даје своје мишљење, евентуалне корекције, а затим даље прослеђује Народној скупштини на расправу. По мојим спознајама, врло се ретко у Скупштини коригује предлог прописа којег Влада аминује, те се може рећи да је Влада кључни субјекат за „пропуштање прописа у живот“. Свестан сам да постоји и крупни корпоративни лоби, који по мени, највише делује на нивоу министарства. Међутим, сасвим ми је јасно да због обавеза из Споразума о придруживању, високи представници ЕУ у Србији притискају највише.
Врло ми је дакле важно да покажемо спремност за дијалог, нашу компетентност у области коју покривамо, као и добронамерност у афирмисању и подршци јавног интереса, а у приликама које нам представници Власти укажу. То свакако не значи да ћемо јавности ускратити утиске о ефектима дијалога, какви год да јесу. Ефекти овог посла још увек су ми нејасни, све док се Закон не нађе барем неко време у примени. Без љутње и огорчења, сматрам да и без наших коментара, Нацрт закона јесте оплемењен изменама које би могле да допринесу већој и квалитетнијој примени на терену. Да ли ће се то и десити, сматрам да ће ипак зависити од политичке воље, која је добрим делом видљива кроз начин и обим финансирања примене сваког прописа, као и наравно, из једноставности доказног поступка и непристрасне примене казнених одредби.
Ратко Ђурђевац, председник Еколошког покрета Врбаса